Емисија прилагођена особама оштећеног слуха
Начин живота, рада и забаве у овим нашим крајевима, нарочито у сеоским срединама у којима је претходних векова живела већина становника Србије, некадашњи вашари, мобе, породична и комшијска окупљања око огњишта – данас су за нама и живе само као део прошлих времена. Баштинимо их углавном кроз приче, а понекад и покушавамо да их оживимо кроз манифестације у које је пажљиво упакован дух прошлости. Идеја је да се науче млади, да им се традиционалне вредности што више приближе а некадашњи начин живота, рада и забаве буде својеврсно подсећање на животе предака, али и пример добре праксе.
Туристичко удружење Јабланица покушава да од заборава сачува традицију чајетинског краја, преточену у манифестације које су прича за себе. Сеоски вишебој, оживљавање Божић Бате, прослава Божића и српске Нове године како се то радило некад, говоре у прилог томе.
Како је настао сеоски вишебој у Јабланици, једна од најпосећенијих и најинтересантнијих манифестација овог краја и шта је њена суштина, прича Вукомир Божанић, председник Туристичког удружења Јабланица.
– У нашем селу, које је неких 25 километара удаљено од центра Златибора, начин живота, рада и забаве осликава вековну традицију. До пре 50 година у селу се одржавало око 50 вашара, али до данас су сви замрли па настојимо да их оживимо како би се пренели и на будуће нараштаје. Сеоски вишебој у Јабланици је почео да се одржава 2006. године. Ми смо те године спонтано организовали први вишебој у три дисциплине: вуча воловима, трка коња и превлачење конопца. Ове године, 16. јуна је одржан 18. по реду вишебој. То је било наше пунолетство. И данас већ имамо 14 дисциплина од којих су најважније вуча воловима, која је на неки начин и у другим крајевима постала хит, иако је све мање воловских запрега, затим растругивање дубећом тестером и печење катрана за које су везани Катран дани. Ова наша манифестација носи сабор традиције и има Катран дане, односно приказивање традиције печења катрана. Печење катрана траје пар дана, одржава се од ујутру до увече и најпосећенија је дисциплина у оквиру сеоског вишебоја.
Поред оживљавања сеоског вишебоја као некадашњег начина забаве, ова манифестација има и дубљи значај, каже Божанић.
– Покушавамо да укључимо омладину, да им пренесемо знање и праксу како се живело, радило и забављало некад, јер на тај начин ће опстати традиција а са њом и ми сами. Наше село је скоро најпространије у Србији, са преко 100 квадратних километара, има изузетне природне потенцијале. Поред тога, може се похвалити тиме да је основна школа у селу још увек активна и да још увек броји двоцифрени број ђака. А све то је, за преношење традиције и опстанак једног народа, најважније.
Аутохтоне јабланичке манифестације као слика прошлих векова
Дух традиционалних српских празника, али и пијетета и захвалности онима који су на неки други начин допринели очувању традиције овог краја, такође су преточени у друге аутохтоне манифестације које Јабланица негује са циљем да се не заборави.
– Туристичко удружење Јабланица одржава манифестацију дочек Српске Нове године код наше цркве брвнаре и то је манифестација која одражава божићне и новогодишње празнике у нашем крају. Кроз ову манифестацију смо оживели и заборављеног Божић Бату. Поред Сеоског вишебоја, истакао бих манифестацију Сабор сећања, пијетета и сарадње. У оквиру Церске битке, на граници нашег села и Босне, данашње Републике Српске, одиграла се битка у којој је погинуо високи официр, командант батаљона, Василије Луковић. То је прва жртва високог официра у Одбрамбено-отаџбинском рату. Њему су војници обележили споменик једним каменим белегом, дан после погибије и тај камен је стајао 100 година поред планинског путељка. Ми смо 2014. године на том месту подигли споменик, и од тада се одржава Сабор сећања, пиејтета и сарадње. Поред Општине Чајетина, учествују и општине Рудо и Вишеград из Републике Српске, као и Кнић одакле је био мајор Луковић, Ужице, Прибој, а од прошле године и Пљевља из Црне Горе јер је и Пљеваљска бригада учествовала у том сукобу. Те три манифестације су за нас симболичне, њихов пројекат је аутохтон, потичу из нашег села и у њему се одржавају, а Општина нам помаже у њиховој организацији.
У Јабланици је некада било више чобана него данас становника
У селу Јабланица које је некада било препуно живља, радило се, трговало, забављало на један другачији начин, специфичан за неко прошло време и ове крајеве. Сточарство и обрада грађе били су основне делатности, а сама специфичност села и овог краја огледала се у празничним али и чобанским вашарима који су се одржавали готово сваке недеље, прича саговорник.
– Од Васкрса у пролеће, затим Илиндана, Петровдана, Преображења, Покрова, Савиндана, одржавали су се вашари, а поред тога су организовани чобански вашари скоро сваке недеље. Некада је било више чобана у Јабланици него данас становника, нажалост. С друге стране, ми смо планински шумски крај где се обрађивала грађа. Извлачила се воловском запрегом, стругала се дубећом тестером оно што ми афирмишемо данас, пекао се катран од кога су људи стварали већи капитал, правили весеља, куповали имања, тако да смо ми кроз ове наше манифестације то покушали на савремени начин да представимо а и да се ти некадашњи вашари замене са неким манифестацијама у складу са савременим токовима. Имам довољно година да се сећам да су на Преображење код наше цркве брвнаре некада играла три кола. Толико је народа у Јабланици било. Биле су заступљене трубе, хармонике, народ је износио своје производе на продају, било је доста младих, све у свему, сасвим неко друго време.
Производња катрана од црног бора – вековна специфична делатност села
Једна од специфичности манифестације сеоског вишебоја у Јабланици су катран дани, односно паљење катранице првог дана манифестације, као симбола онога што је ово село носило и његово становништво хранило готово 300 година уназад.
– Ми смо то назвали Катран дани јер је прављење катрана вишедневни процес. У шумском амбијенту, неких 2 километра од центра нашег села, последњих неколико година смо на тој локацији направили катраницу и на том месту смо радили. Међутим, катраницу смо пребацили у центар села јер људи хоће да гледају тај процес. Обично, с обзиром на то да је вишебој у недељу, у петак потпалимо катраницу и у недељу поподне је отворимо за све посетиоце и медије да виде како тај катран изгледа. Поред Јабланице, ту су села Стубло, Мокра Гора, Доброселица, тај југозападни венац, такозвани старовлашки венац Златибора и ту има највише црног бора. А катран се прави од црног бора, односно од његових доњих делова, пања и жила јер ту највише смоле има. У претходних 300 година, колико се памти и преноси, свако домаћинство је припремало луч као узгредни посао. Обично су људи по две године припремали тај луч и онда би те једне године то испекли. С обзиром на то да је у питању производ који се добија дугим и тешким радом, од њега су имали доста користи, односно што би наш народ рекао, то је била „батли пара”. Пре 200 година катран се терао директно у Дубровник, обично на самарима са коњима, последњих 100 година се ишло према источној Србији и Шумадији, а у другој половини прошлог века је и наша Земљорадничка задруга откупљивала од народа катран и продавала га. Катран је нека дугорочнија инвестиција, дугорочнији посао, али су од њега домаћинства стицала добре приходе који су им омогућавали да купују имања или да улажу у нешто веће, капитално.
Собрашице – атракција Јабланице
Јабланица се може похвалити споменицима културе који носе немерљив значај, не само за овај крај и његове мештане, већ и за историју српске културе уопште. Најпознатија је црква брвнара, посвећена Покрову Пресвете Богородице, која се налази се на око 25 километара од центра Златибора. Законом је заштићена као споменик културе од великог значаја и сведочанство је прошлих времена. А својеврсна културна и традиционална атракција Јабланице, која се данас задржала само још у појединим крајевима Србије, су кућице од брвана, такозване собрашице, односно шатре, собре и трпезе. Ове родовске трпезе у црквеној порти су се користиле само повремено – за обедовање после литургије и причешћа. Собрашице у Јабланици су се користиле три пута у току године и то на празнике Петровдан Преображење и Покров Пресвете Богородице. Ове грађевине су биле или затворених зидова под кровом или само наткривене трпезе са клупама. За трпезом се служила храна коју је припремала домаћица из куће власника собрашице, обавезно посна јер се после причешћа на родовским трпезама крај цркве упражњавао пост. За трпезу су се позивали сви они који су дошли на службу из других крајева или ако немају своју трпезу да наздраве за срећно причешће укућанима. Оне се никада нису користиле за заклон од кише или у било које друге сврхе осим у поменутим приликама.
За живот села потребни су млади
Колико су млади у селу заинтересовани за очување традиције и културе живљења некад, и колико својим животом и радом томе доприносе, питали смо саговорника.
– Све више се интересују и схватају да треба да се држимо традиције, јер онда имамо и оптимизам за одржавање села. Има више породица младих парова који живе у селу, али чим дођу деца, воде их на Златибор или у Чајетину јер рачунају да су им тамо бољи услови за школовање. Мада ми настојимо да их задржимо овде да би се дечја граја што више чула.
Иако је депопулација погодила готово сва села овог краја, Јабланица се још увек може похвалити чињеницом да село није замрло. А са циљем повезивања, не само мештана ових крајева већ и нашег живља из Републике Српске са пограничним селима, улагање у инфраструктуру има кључни значај, објашњава саговорник.
– У Јабланици је средином 70-их година прошлог века по попису било око 3000 становника. Данас их је мање од 1000, али Јабланица је још увек „живо” село, за разлику од неких других села. Општина доста улаже у инфраструктуру, раде се путеви, не само до центра села и већ и до забаченијих заселака. Дакле ради се на повезивању становника. С тим у вези, споменик мајору Луковићу у Јабланици, који се налази на граници између Србије и Републике Српске, с обзиром на то да смо ми погранично село, јесте својеврсна водиља да се у будућности повежемо инфраструктурно и са подрињско-лимском долином, Како наш народ из Србије, а тако још више наш народ из Републике Српске, волео би да та комуникација заживи.
Оживљавање традиционалног живота, рада, забаве и светковања кроз манифестације и споменичку културу начин је да се дух традиције одржи, а историја упозна како би пут у будућност имао чврсто полазиште, закључио је Вукомир Божанић и позвао туристе да посете Јабланицу и из прве руке се увере да ово село има и историјски и културни значај, не само за чајетинску општину већ и за Србију шире.
