AGROSAVETNIK, 26. januar 2020.

AGROSAVETNIK, 26. januar 2020.

„U poslednjih 30 godina izgubili smo milion krava, imamo milion hektara zaraslih u korove, agrarni budžet se godišnje značajno puni od akciza koje naši poljoprivrednici plaćaju za naftu za traktore i druge poljoprivredne mašine, dok su evropske zemlje tu vrstu poreza odavno ukinule. Mi ne možemo da se takmičimo sa zapadnim farmerima u koje su njihove države ulagale 50 ili 100 godina i pomagale ih, a sad oni nas puštaju u tržišnu utakmicu. Nema govora da mi to možemo da izdržimo“, navodi Miljan Lazić

0
Foto: Dženarika Info

Kakav je položaj srpskih poljoprivrednika danas? Da li je teško srpskom seljaku u današnje vreme da isprati sve zahteve tržišta, potrošača, uvoznika i ostalih aktera u tom lancu i kako oživeti srpsku poljoprivredu? Milijan Lazić, poljoprivrednik iz Užica i potpredsednik Saveza poljoprivrednih proizvođača Zapadne Srbije, kaže da su problemi sa kojima se suočavaju srpska sela veliki i da se oni nagomilavaju duži niz godina.

– Problemi u srpskim selima nisu nastali od juče. Decenijama unazad se vodi loša agrarna politika i nijedna Vlada ni ministarstvo nisu hteli da se uključe u probleme i da ih rešavaju. Tržišta su nakon Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju otvorena, granice su otvorene, pa se u našu zemlju uvoze svi mogući poljoprivredni proizvodi zbog čega smo izloženi nelojalnoj konkurenciji. Farmeri iz zemalja Zapadne Evrope su u mnogo boljoj poziciji jer imaju velike državne podsticaje, regresirana đubriva, hemiju i gorivo, dobijaju kredite, imaju svu moguću sigurnost i mogu svoju robu da ponude po nižim cenama. Ali time su ugušili našu proizvodnju. Prosečna starost poljoprivrednih proizvođača u srpskim selima je 62 godine zbog čega su neophodni podsticaji za mlade, ali ne kao reklama Ministarstva već da se izađe sa konkretnim programom. Kada razgovarate sa poljoprivrednim proizvođačima, oni uglavnom kažu da subvencije kasne, da nisu isplaćene da se svake godine menjaju uslovi i programi. Imamo poslednje dve godine primer iz ovčarstva gde je enorman uvoz jagnjadi oborio njihovu cenu. Prošle godine je cena jagnjadi pala na 3.000 do 3.500 dinara po jagnjetu, a to je otprilike zarada koju je seljak trebalo da ima. Za poslednjih 30 godina izgubili smo milion krava, imamo milion hektara zaraslih u korove, poljoprivredno zemljište je prirodni resurs ograničenog kapaciteta i ni u jednoj zemlji se ne bi dozvolilo da tolike površine zarastaju u parlog.

Naša mala poljoprivredna gazdinstva ne mogu ispuniti uslove IPARD programa

Lazić navodi da se agrarni budžet godišnje značajno puni od akciza koje naši poljoprivrednici plaćaju za naftu koju koriste za traktore i druge poljoprivredne mašine i dodao da su druge evropske države tu vrstu poreza odavno ukinule. O subvencijama koje su namenjene za kupovinu traktora, nema baš pozitivno mišljenje.

– Budžet za poljoprivredu je oko 400 miliona evra, a mi na razlici u ceni nafte godišnje uplatimo oko 300 miliona evra i to samo na toj akcizi na naftu koju niko više nigde ne plaća u Evropi. Plaćamo drumarinu na dizel gorivo koje u svojim njivama potrošimo. Što se tiče mehanizacije, cene su nerealne za te traktore i subvencije, odnosno taj povraćaj koji država treba da vrati proizvođaču, on samo preko naših džepova pređe u džepove uvoznika i distributera mehanizacije. Ja to mogu navesti i na mom primeru, jer sam 2006. godine traktor čija je fabrička cena bila 5.800 dolara, platio 8.400 evra, a prošle godine za traktor čija je fabrička cena bila 5.000 dolara, ovde je plaćen 11.000 evra. Kakvu onda korist ima seljak što mu je vraćeno 50 posto, kad je za jedan traktor on dao još jedan i po?

Ni o IPARD programu Lazić nema reči hvale jer kaže da mali broj srpskih poljoprivrednika može da ispuni standarde koji su predviđeni ovakvim programima.

– IPARD programi su za većinu naših poljoprivrednih proizvođača misaona imenica, jer ne mogu da ispune standarde koje ti fondovi traže. Sa druge strane, naša Vlada se hvali tim fondovima i sa 175 miliona evra bespovratnih sredstava u okviru IPARD programa, a mi godišnje gubimo 300 miliona evra na slobodnoj carini i na slobodnom uvozu naših poljoprivrednih proizvoda. Za sve ove godine od kada je potpisan SSP, a ima gotovo više od 10 godina, ako pomnožimo sa 300 miliona može se videti koliko je novca država izgubila, a dobili smo samo 175 miliona evra, i pritom nam je sve uslovljeno njihovim pravilima. IPARD fondovi su više namenjeni velikim proizvođačima i onima koji poseduju velike površine zemlje i proizvođačkoj industriji. Naša mala poljoprivredna domaćinstva i posedi koje imamo, teško da mogu ispuniti te uslove, možda samo veoma mali procenat njih. Ako već država povlači ta sredstva, zašto onda nije napravila drugi program kojim će pomoći malim poljoprivrednim gazdinstvima koja nisu u mogućnosti da konkurišu za IPARD, pa da za neko vreme od 3 do 5 godina dođu u situaciju da mogu da konkurišu za neka druga sredstva Evropske unije. Ta mala gazdinstva su tu gde jesu, ne mogu da napreduju i da se izbore sa jakim tržištem i onda će vremenom sve više da tonu.

Milijan Lazić ističe da se kompletna agrarna politika u Srbiji mora promeniti kako bi poljoprivredna proizvodnja opstala i krenula uzlaznom putanjom. Po njegovim rečima, naše voće i povrće ima kvalitet i može da se vrati na mesto koje je nekada zauzimalo na drugim tržištima.

– Kompletan sistem u poljoprivredi mora de se promeni ako neko stvarno misli da opstane srpsko selo i srpska poljoprivreda, jer svaka normalna zemlja vodi svoju agrarnu politiku sa dva cilja. Prvi je da se zaštiti prehrambena stabilnost zemlje i da ne zavisi od uvoza, a drugi da se ruralno stanovništvo zadrži na selima. Međutim, to kod nas ništa nije sređeno. Sela su opustela, a kome to ide u prilog i zbog čega, ne znam. Šta će biti sutra kad nestane naše domaće poljoprivredne proizvodnje, kada budemo zavisili od uvoza? Pitaće se i oni građani koji žive u gradu šta će jesti i kakvu hranu –  da li će biti genetski modifikovana ili će to biti neki najlošiji kvalitet. Dobro znamo da su svi naši poljoprivredni proizvodi zadržali koliko-toliko aromu, ukus, miris proizvoda, pogotovo našeg voća i povrća. Po tome možemo da budemo prepoznatljivi u svetu, ali da bi se to sprovelo država je ta koja mora prva da povuče konce. Ne može se poljoprivrednik prepustiti sam sebi, pričati da je tržište slobodno i da država time računa da je rešila sve probleme. Mi ne možemo da se takmičimo sa zapadnim farmerima u koje su njihove države ulagale 50 ili 100 godina i pomagale ih, i sad oni nas puštaju u tržišnu utakmicu sa njima. Nema govora da mi to možemo da izdržimo.

Veliki broj proizvođača mlađe generacije napušta Srbiju

Prvi sastanak u ovoj godini Savez poljoprivrednih proizvođača Srbije je održao 15. januara. Na njemu je razmatrana trenutna situacija u svim segmentima poljoprivredne proizvodnje i doneti su određeni zaključci i odluke koje će članovi Saveza sprovoditi u narednom periodu kaže, Lazić.

– Uputićemo dopise aktuelnim Ministarstvima poljoprivrede i trgovine i Vladi Srbije, da pokušamo da izdejstvujemo sastanak i da razgovaramo najpre o problemima u malinarstvu. Cilj nam je da na početku sezone orijentaciono znamo koja će biti cena maline i da vidimo imamo li računa da radimo i da ulažemo. Vidite i sami da su sva dodatna sredstva, hemija, đubrivo, nafta poskupeli, a radna snaga je bila evidentan problem prošle godine, ove godine će biti još veći. Zbog nedostatka radne snage ima problema pri samom branju, javlja se prezrela malina koja opet ima loš kvalitet, daje manji procenat rolenda, pa i hladnjačari imaju sa tim problem. Mora da se vidi kako da se ta situacija prevaziđe, da znamo da li u ovoj zemlji treba proizvodnja maline ili ne treba.

Sve se svodi na problem sa finansijama, reducirana je obrada, poslednje dve-tri godine malinari pokušavaju da nedostatak radne snage nadomeste time što umesto okopavanja i ostalih radova, korove uništavaju hemijskim preparatima, a to stavlja posledice na malinjake koji daju manje prinose. Ne primenjuje se adekvatna zaštita ni preventiva, sve to ima svoje loše strane, a uzrok tome je niska cena maline. Evo kraj je januara, a ima dosta hladnjača koje nisu isplatile ni prošlogodišnji rod. Drugi deo naših aktivnosti biće usmeren na to da preko medija pokušamo da ukažemo na lošu agrarnu politika koja se sprovodi u našoj zemlji, koja je dovela do opustošenja sela i siromaštva poljoprivrednih proizvođača. Nažalost, veliki broj proizvođača mlađe generacije napušta ne samo sela već i Srbiju. To su stvari koje bi trebalo da nam budu prioritet i da dođemo do nekog rešenja. Planiramo da pozovemo stručnjake iz raznih oblasti koji žele svoje znanje i zvanje pošteno da stave u službu spasa srpskog sela i poljoprivrede.

PODELI

POSTAVI ODGOVOR