Какав је положај српских пољопривредника данас? Да ли је тешко српском сељаку у данашње време да испрати све захтеве тржишта, потрошача, увозника и осталих актера у том ланцу и како оживети српску пољопривреду? Милијан Лазић, пољопривредник из Ужица и потпредседник Савеза пољопривредних произвођача Западне Србије, каже да су проблеми са којима се суочавају српска села велики и да се они нагомилавају дужи низ година.
– Проблеми у српским селима нису настали од јуче. Деценијама уназад се води лоша аграрна политика и ниједна Влада ни министарство нису хтели да се укључе у проблеме и да их решавају. Тржишта су након Споразума о стабилизацији и придруживању отворена, границе су отворене, па се у нашу земљу увозе сви могући пољопривредни производи због чега смо изложени нелојалној конкуренцији. Фармери из земаља Западне Европе су у много бољој позицији јер имају велике државне подстицаје, регресирана ђубрива, хемију и гориво, добијају кредите, имају сву могућу сигурност и могу своју робу да понуде по нижим ценама. Али тиме су угушили нашу производњу. Просечна старост пољопривредних произвођача у српским селима је 62 године због чега су неопходни подстицаји за младе, али не као реклама Министарства већ да се изађе са конкретним програмом. Када разговарате са пољопривредним произвођачима, они углавном кажу да субвенције касне, да нису исплаћене да се сваке године мењају услови и програми. Имамо последње две године пример из овчарства где је енорман увоз јагњади оборио њихову цену. Прошле године је цена јагњади пала на 3.000 до 3.500 динара по јагњету, а то је отприлике зарада коју је сељак требало да има. За последњих 30 година изгубили смо милион крава, имамо милион хектара зараслих у корове, пољопривредно земљиште је природни ресурс ограниченог капацитета и ни у једној земљи се не би дозволило да толике површине зарастају у парлог.
Наша мала пољопривредна газдинства не могу испунити услове ИПАРД програма
Лазић наводи да се аграрни буџет годишње значајно пуни од акциза које наши пољопривредници плаћају за нафту коју користе за тракторе и друге пољопривредне машине и додао да су друге европске државе ту врсту пореза одавно укинуле. О субвенцијама које су намењене за куповину трактора, нема баш позитивно мишљење.
– Буџет за пољопривреду је око 400 милиона евра, а ми на разлици у цени нафте годишње уплатимо око 300 милиона евра и то само на тој акцизи на нафту коју нико више нигде не плаћа у Европи. Плаћамо друмарину на дизел гориво које у својим њивама потрошимо. Што се тиче механизације, цене су нереалне за те тракторе и субвенције, односно тај повраћај који држава треба да врати произвођачу, он само преко наших џепова пређе у џепове увозника и дистрибутера механизације. Ја то могу навести и на мом примеру, јер сам 2006. године трактор чија је фабричка цена била 5.800 долара, платио 8.400 евра, а прошле године за трактор чија је фабричка цена била 5.000 долара, овде је плаћен 11.000 евра. Какву онда корист има сељак што му је враћено 50 посто, кад је за један трактор он дао још један и по?
Ни о ИПАРД програму Лазић нема речи хвале јер каже да мали број српских пољопривредника може да испуни стандарде који су предвиђени оваквим програмима.
– ИПАРД програми су за већину наших пољопривредних произвођача мисаона именица, јер не могу да испуне стандарде које ти фондови траже. Са друге стране, наша Влада се хвали тим фондовима и са 175 милиона евра бесповратних средстава у оквиру ИПАРД програма, а ми годишње губимо 300 милиона евра на слободној царини и на слободном увозу наших пољопривредних производа. За све ове године од када је потписан ССП, а има готово више од 10 година, ако помножимо са 300 милиона може се видети колико је новца држава изгубила, а добили смо само 175 милиона евра, и притом нам је све условљено њиховим правилима. ИПАРД фондови су више намењени великим произвођачима и онима који поседују велике површине земље и произвођачкој индустрији. Наша мала пољопривредна домаћинства и поседи које имамо, тешко да могу испунити те услове, можда само веома мали проценат њих. Ако већ држава повлачи та средства, зашто онда није направила други програм којим ће помоћи малим пољопривредним газдинствима која нису у могућности да конкуришу за ИПАРД, па да за неко време од 3 до 5 година дођу у ситуацију да могу да конкуришу за нека друга средства Европске уније. Та мала газдинства су ту где јесу, не могу да напредују и да се изборе са јаким тржиштем и онда ће временом све више да тону.
Милијан Лазић истиче да се комплетна аграрна политика у Србији мора променити како би пољопривредна производња опстала и кренула узлазном путањом. По његовим речима, наше воће и поврће има квалитет и може да се врати на место које је некада заузимало на другим тржиштима.
– Комплетан систем у пољопривреди мора де се промени ако неко стварно мисли да опстане српско село и српска пољопривреда, јер свака нормална земља води своју аграрну политику са два циља. Први је да се заштити прехрамбена стабилност земље и да не зависи од увоза, а други да се рурално становништво задржи на селима. Међутим, то код нас ништа није сређено. Села су опустела, а коме то иде у прилог и због чега, не знам. Шта ће бити сутра кад нестане наше домаће пољопривредне производње, када будемо зависили од увоза? Питаће се и они грађани који живе у граду шта ће јести и какву храну – да ли ће бити генетски модификована или ће то бити неки најлошији квалитет. Добро знамо да су сви наши пољопривредни производи задржали колико-толико арому, укус, мирис производа, поготово нашег воћа и поврћа. По томе можемо да будемо препознатљиви у свету, али да би се то спровело држава је та која мора прва да повуче конце. Не може се пољопривредник препустити сам себи, причати да је тржиште слободно и да држава тиме рачуна да је решила све проблеме. Ми не можемо да се такмичимо са западним фармерима у које су њихове државе улагале 50 или 100 година и помагале их, и сад они нас пуштају у тржишну утакмицу са њима. Нема говора да ми то можемо да издржимо.
Велики број произвођача млађе генерације напушта Србију
Први састанак у овој години Савез пољопривредних произвођача Србије је одржао 15. јануара. На њему је разматрана тренутна ситуација у свим сегментима пољопривредне производње и донети су одређени закључци и одлуке које ће чланови Савеза спроводити у наредном периоду каже, Лазић.
– Упутићемо дописе актуелним Министарствима пољопривреде и трговине и Влади Србије, да покушамо да издејствујемо састанак и да разговарамо најпре о проблемима у малинарству. Циљ нам је да на почетку сезоне оријентационо знамо која ће бити цена малине и да видимо имамо ли рачуна да радимо и да улажемо. Видите и сами да су сва додатна средства, хемија, ђубриво, нафта поскупели, а радна снага је била евидентан проблем прошле године, ове године ће бити још већи. Због недостатка радне снаге има проблема при самом брању, јавља се презрела малина која опет има лош квалитет, даје мањи проценат роленда, па и хладњачари имају са тим проблем. Мора да се види како да се та ситуација превазиђе, да знамо да ли у овој земљи треба производња малине или не треба.
Све се своди на проблем са финансијама, редуцирана је обрада, последње две-три године малинари покушавају да недостатак радне снаге надоместе тиме што уместо окопавања и осталих радова, корове уништавају хемијским препаратима, а то ставља последице на малињаке који дају мање приносе. Не примењује се адекватна заштита ни превентива, све то има своје лоше стране, а узрок томе је ниска цена малине. Ево крај је јануара, а има доста хладњача које нису исплатиле ни прошлогодишњи род. Други део наших активности биће усмерен на то да преко медија покушамо да укажемо на лошу аграрну политика која се спроводи у нашој земљи, која је довела до опустошења села и сиромаштва пољопривредних произвођача. Нажалост, велики број произвођача млађе генерације напушта не само села већ и Србију. То су ствари које би требало да нам буду приоритет и да дођемо до неког решења. Планирамо да позовемо стручњаке из разних области који желе своје знање и звање поштено да ставе у службу спаса српског села и пољопривреде.
