Почетком ове године у Драгачеву је основана Банка старих семена биљних, воћних и животињских врста. Банку је формирало Еколошко друштво Драгачево са циљем проналажења, пописивања, очувања и умножавања аутохтоних сорти које су некада гајене на овим просторима. О томе колики је значај очувања старих повртарских, ратарских и воћних сорти, као и животињских раса, разговарали смо са Душаном Ивановићем, председником Извршног одбора овог друштва и руководиоцем Банке, као и са Зораном Броћићем, професором на Пољопривредном факултету у Београду.
Душан Ивановић каже да је веома значајно да се сачува оно што је највредније и што се некада на простору Драгачева и Моравичког округа сејало и гајило, а то се може само путем активног рада и умножавања старих семена. Један од кључних разлога је прехрамбена сигурност не само појединаца, већ целе државе.
– План нам је да засејемо повртарске и ратарске културе, оне које имамо и оне до којих смо дошли путем размене или које смо добили од колега из других Банака гена и старих семена. Што се тиче воћних и животињских врста, радићемо евиденцију у току ове, али и наредних година, како бисмо дошли до одређене базе података где се оне налазе, у каквом су стању и да можемо, рецимо код воћних врста, да припремимо у некој каснијој фази одређена врста калемљења и помогнемо власницима да сачувају та стабла разних воћних врста које су успеле да се одрже до данашњег дана. Један од кључних разлога јесте обезбеђивање прехрамбене сигурности појединаца, породица, локалних заједница и уопште држава. Наиме, основ за добијање хране је семе. Многа хибридна семена, или она која садрже ГМО, немају могућност репродукције, немају могућност умножавања и онда постајемо зависни од куповине тих семена. Управо сада видимо у овим кризним временима и разних нестабилности у свету, питање је да ли можемо доћи до тих смена, а друга ствар је да ли смо у могућности да их добавимо, да ли имамо новац за то, једноставно да ли су нам доступна таква семена. Зато је најбоље да имамо своја семена која можемо сваке године да умножавамо и тако обезбедимо семенску и прехрамбену сигурност за своју породицу, локалну заједницу, а самим тим се обезбеђује и семенска прехрамбена сигурност целе државе.
Други разлог је очување биодиверзитета, јер се гајењем више различитих сорти обезбеђује очување биолошке разноврсности која је директно повезана са нашим здрављем, каже Ивановић.
– Постоје у свету познати примери када се гајио мали број биљних врста као што је у Ирској било између 1845. и 1849 када су гајили врло мали број сорти кромпира која је била нападнута гљивичним обољењем познатијим као пламењача. Тада је дошло да катастрофалних резултата када је више од милион људи умрло од глади, а два милиона људи се иселило. То нам само говори да треба да водимо рачуна јер је та биолошка разноврсност јако важна. Када гајимо више различитих сорти, то значи већу могућност да ће оне преживети у различитим временским зонама, у различитим временским условима тако да нам само обезбеђује ту додатну семенску и прехрамбену сигурност.
Ивановић је истакао и да је очување аутохтоних сорти веома важно за заштиту животне средине, као и културног и природног наслеђа.
– Доказано је да су стара семена знатно отпорнија од хибридних и на одређене агроеколошке услове реагују тако што су им потребне мање количине воде и хране, а самим тим и заштите па се мање користи и хемија. Значи, апсолутно директно превентивно нам помажу да заштитимо животну средину смањеном употребом хемијских средстава и за исхрану и за заштиту тако да су то драгоцене могућности које можемо да искористимо. Поред тога што те биљне и животињске врсте користимо у исхрани, оне су постале и део нашег природног и културног окружења, оне су део наше културе, понуде, део да неког нашег идентитета.
Аутохтоне сорте могу да се гаје у селима, али и у градским, односно приградским баштама, што омогућава добијање свеже и здравствено безбедније хране, каже Ивановић, додајући да је олакшавајућа околност за произвођаче та што је ове године ступио на снагу Правилник за прераду воћа и поврћа на пољопривредним газдинствима.
– То је додатна могућност да стара семена и старе биљке можемо продавати на тржишту у више облика – у свежем, као директно убране плодове или у прерађеном, а то је оно што или не успемо да продамо или ако имамо вишак производа који не можемо на тржишту да реализујемо, можемо их прерадити и легално продати. Са друге стране, ова семена се гаје углавном у нашем непосредном окружењу и у селима, што значи да омогућавају један кратки ланац снабдевања до потрошача који тако добијају свежу, здравствено безбеднију и исправнију храну и то је јако важно. Поред тога, нећемо зависити од тога да ли их има на тржишту, јер докле год сејемо башту или парцелу имаћемо и своје семе.
Гајење старих сорти воћа и поврћа има велики значај за оне који се баве сеоским и другим видовима туризма, јер гостима могу да понуде традиционалну домаћу храну.
– Они који се баве туризмом, сеоским туризмом или другим видовима туризма а желе да понуде својим гостима домаћу и аутентичну храну, то управо постижу добијањем ових старих аутохтоних семена која немају тако високу родност као хибридна, али оно што је познато је да никада количина и квалитет производа не иду заједно. Што је биљка роднија то је на уштрб квалитета, јер квалитет тих плодова, мирис и укус су слабијег квалитета, а ова семена су препознатљива и плодови од тих семена имају врхунски квалитет. Банка семена нам омогућава повезивање са произвођачима и чуварима семена да можемо да размењујемо семена, али и искуства у преради производа, у продаји, промоцији и свему ономе што може да нам помогну да та производња буде одржива, специфична и високог квалитета, што је значајно за потрошаче, туристе и за све оне који су заинтересовани за нашу стару аутентичну и домаћу храну.
Душан Ивановић је навео неке старе аутохтоне сорте биљних и воћних врста које су познате на нашим просторима, а које су можда заборављене, док млади за њих можда и не знају, али свакако треба да их пробају јер њихов квалитет и укус не може да се пореди са новим хибридним сортама.
– На нашим просторима има доста старих аутохтоних сорти биљних и воћних врста. На првом месту ту је кромпир месечар, затим кукуруз осмак, имамо читав низ различитих сорти пасуља – пасуљица, боб, трешњар. Од познатих сорти парадајза то су воловско срце, јабучар и шљивар. Имамо метохијски краставац и још неке сорте поврћа које су се овде одржале и које смо успели да сачувамо. Што се тиче воћних врста ту је заиста једно велико богатство, пуно је таквих стабала која су се на срећу сачувала, јер за разлику од повртарских биљака које су једногодишње оне су много угроженије да нестану уколико се сваке године не обнавља сејање или ако се не чувају у специфичним националним Банкама гена, а то су посебно климатизоване просторије где се више година могу чувати семена поврћа, али морају бити посебни услови за складиштење. Што се тиче воћа, најпознатија стара сорта јабуке свакако је будимка, затим колачара и пуно је летњих и јесењих сорти које су овде присутне и имају разне локалне називе. Код шљиве аутохтоне сорте су ранка или драгачевка, црношљива, пискавац, пожегача, маџарка. Имамо разне сорте крушке као што су калуђерка, медник, кантаруша, читава једна лепеза сорти које су врло квалитетне и укусне за јело. Поред тога, и разне друге воћне врсте су заступљене од грожђа, које је било засађено по виноградима Лознице и околних села, до ораха и других воћних врста које су биле врло познате и које су се одржале захваљујући прилагођавању нашим агроеколошким условима.
Међу старинским животињским врстама, Ивановић је поред одређених раса говеда, оваца, свиња и кокошака навео и поточну пастрмку која се гаји Драгачеву.
– Многима су још познате расе говеда буша, биволица и подолско говече, домаћи брдски коњ, праменка и сјеничка овца, балканска коза, свиње мнагулице, моравке и ресавке, домаће пиргаве, граорке и голошије кокошке, мисирке и цврцинке, домаће бибе – ћурке. Оно што је интересантно у Драгачеву се гаји аутохтона сорта поточне пастрмке и то је пастрмка наших река. Тако да можемо да кажемо цео Моравички округ и овај део Западне Србије и Шумадије је у биолошком смислу врло значајан, има ти биолошку разноврсност и биодиверзитет и један од главних циљева Банке старих семена јесте да сачува тај биодиверзитет.
Активности на раду Банке семена старих биљних, воћних и животињских врста у Драгачеву, за ову годину су подељене у две групе послова.
– Оно што смо прво почели то је садња повртарских и ратарскеих култура и већина биљака је засађено и циљ нам је да све оно што ми имамо или што смо успели да добијемо да то засадимо да бисмо повећали количину семена за наредну годину и да укључимо што више чланова и нових сарадника.
Друга активност се односи на проналажење, пописивање и сакупљање података о постојању старих воћних и животињских врста, сорти и раса, како би знали шта је сачувано, са чим се располаже и како би се могао планирати даљи рад Банке старих семена биљних, воћних и животињских врста у Драгачеву која ће покрити територију целог Моравичког округа. Иначе, имамо добру сарадњу и са колегама из Мионице где је прошле године отворена прва локална Банка старих семена воћа и поврћа, а после наше, недавно је отворена и трећа Банка старих семена повртарских, ратарских, воћних и животињских врста у селу Горјани код Ужица за Златиборски округ. Значи ми ћемо сви покривати по један од тих округа и у плану нам је да у наредном периоду помогнемо и другим колегама да се организују да би смо могли лакше да сарађујемо и да би могли заиста да разменимо и сачувамо та највреднија семена која су преживела до данашњих дана.
Проф др Зоран Броћић, са Пољопривредног факултета у Београду, каже да се земљорадња у 20. веку суочила са радикалним променама.
Створене су хибридне сорте биљака и раса животиња, као и хемијска средства за исхрану и заштиту биљака што је између осталог узроковало нестанак бројних домаћих биљних и животињских врста. Савремени начин бављења пољопривредом, који подразумева све већу употребу пестицида и минералних ђубрива можда подиже ниво приноса, али се губе нека друга, важнија својства.
– Треба нагласити да је пољопривреда стара већ 10 хиљада година. Човек се бавио селекцијом, одабирањем од самониклих биљних врста и дивљих и домаћих животиња, стварајући одређен геном и од тог генома сада и настају практично нове сорте. Зато је јако битно да сачувамо тај генофонд као извор гена за оно што се даље наставља да се ради. Последњих 50-ак година у пољопривреди убрзано имамо процес хемизације, примену много пестицида, минералних ђубрива и заборавили смо на те старе сорте. Појавиле су се неке компаније које су прилично агресивне и намећу свој сортимент и полако у заборав пада наш домаћи сортимент. Међутим, често у тим новим сортама се губи отпорност на болести, штеточине и на квалитет, тако да се подиже ниво приноса, али губимо нека друга својства. Наш потрошач је деценијама навикао на неке укусе које сад практично нема. Са друге стране, јако је битно да се ратарске и повртарске биљке сваке године обнављају преко семена, јер ако се то једном прескочи, практично немамо семе за наредну годину. Традиција је увек била да се бар једне године чува семе у резерви. Са животињама и вишегодишњим воћним биљкама мало је другачија ситуација, ту се ипак то лакше одржава и дуже траје.
Први успешан пример на очувању и развоју старих и аутохтоних биљних сорти у Србији, је оздрављење и умножавање старе драгачевске сорте кромпира „месечар“. Пре више година, започет је процес оздрављења вирусима зараженог кромпира са са циљем да „Драгачевски месечар“ ускоро буде доступан произвођачима и потрошачима.
– Пре 40 до 50 година овде је био заступљен кукуруз осмак или стакларац, јако квалитетан, није много приносан, али нема бољег кукуруза за проју или качамак. У међувремену наравно створили су се неки хибриди који су приноснији и бољи и лакши за гајење, али зашто не сачувати и ово. Институт за кукуруз има колекцију од преко 600 разних врста кукуруза, јер се у међувремену, кад је рецимо кукуруз пренет из Америке, створила јако велика диверзификација тог генома, тако да то треба сачувати. Ту су и сорте пшенице банкут, спелта. Кромпир месечар је преко 100 година био присутан на овим нашим просторима, о њему се много причало, ја сам само слушао те старије људе како изгледа тај кромпир, описивали су укус и његове предности. Захваљујући Институту за кромпир и фирми РЗ Плант из Београда применили смо све савремене технике везане за микропопагацију, термотерапију и да га оздравимо од вируса. Ми смо ми тај процес започели још 2016. године, сада се налазимо у фази да имамо неких 17 хиљада мини кртола месечара. Он је у фази признавања и враћања на сортну листу и за годину-две појавиће се и званично у промету као домаћи месечар, односно пошто смо га нашли у Драгачеву сматрамо да заслужује да носи назив „Драгачевски месечар“.
По питању органске производње која је све популарнија, професор Броћић каже да она није исто што и традиционална, али су свакако производи гајени пре 100 година били здравији. Међутим, и наши преци су у производњи користили разне пестициде од којих су поједини временом постали забрањени.
– Тај сортимент који је гајен пре 100 година је био прилагођен на тадашње услове и болести и штеточине и он је генерално отпорнији него нови. Ако узмемо пример производње савременог сортимента јабуке, ту се подразумева 20 до 25 третмана, а ако погледамо нашу будимку, колачару или неку другу сорту, ту је довољно извршити једно или евентуално два прскања у критичним моментима. Тако да су те аутохтоне сорте врло често погодне управо за ту органску производњу. Разлика је у томе што се сад захтева сертификација да се користе само дозвољена средства и што је она на неки начин ипак под контролом неке куће која издаје сертификат и лакше можемо да се појавимо на тржишту. Органска производња није исто што и традиционална, јер и наши стари су користили нека средства још пре 50 година за заштиту, па су нека у међувремену забрањена.
