AGROSAVETNIK, 3. maj 2020.

AGROSAVETNIK, 3. maj 2020.

Početkom ove godine, Ekološko društvo Dragačevo osnovalo je Banku starih semena biljnih, voćnih i životinjskih vrsta sa ciljem pronalaženja, popisivanja, očuvanja i umnožavanja autohtonih sorti koje su nekada gajene na ovim prostorima, kako bi se obezbedila prehrambena sigurnost pojedinaca, porodica, lokalnih zajednica i države uopšte

0
Foto: Ekološko društvo Dragačevo

Početkom ove godine u Dragačevu je osnovana Banka starih semena biljnih, voćnih i životinjskih vrsta. Banku je formiralo Ekološko društvo Dragačevo sa ciljem pronalaženja, popisivanja, očuvanja i umnožavanja autohtonih sorti koje su nekada gajene na ovim prostorima. O tome koliki je značaj očuvanja starih povrtarskih, ratarskih i voćnih sorti, kao i životinjskih rasa, razgovarali smo sa Dušanom Ivanovićem,  predsednikom Izvršnog odbora ovog društva i rukovodiocem Banke, kao i sa Zoranom Broćićem, profesorom na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Dušan Ivanović kaže da je veoma značajno da se sačuva ono što je najvrednije i što se nekada na prostoru Dragačeva i Moravičkog okruga sejalo i gajilo, a to se može samo putem aktivnog rada i umnožavanja starih semena. Jedan od ključnih razloga je prehrambena sigurnost ne samo pojedinaca, već cele države.

– Plan nam je da zasejemo povrtarske i ratarske kulture, one koje imamo i one do kojih smo došli putem  razmene ili koje smo dobili od kolega iz drugih Banaka gena i starih semena. Što se tiče voćnih i životinjskih vrsta, radićemo evidenciju u toku ove, ali i narednih godina, kako bismo došli do određene baze podataka gde se one nalaze, u kakvom su stanju i da možemo, recimo kod voćnih vrsta,  da pripremimo u nekoj kasnijoj fazi određena vrsta kalemljenja i pomognemo vlasnicima da sačuvaju ta stabla raznih voćnih vrsta koje su uspele da se održe do današnjeg dana. Jedan od ključnih razloga jeste obezbeđivanje prehrambene sigurnosti pojedinaca, porodica, lokalnih zajednica i uopšte država. Naime, osnov za dobijanje hrane je seme. Mnoga hibridna semena, ili ona koja sadrže GMO, nemaju mogućnost reprodukcije, nemaju mogućnost umnožavanja i onda postajemo zavisni od kupovine tih semena. Upravo sada vidimo u ovim kriznim vremenima i raznih nestabilnosti u svetu, pitanje je da li možemo doći do tih smena, a druga stvar je da li smo u mogućnosti da ih dobavimo, da li imamo novac za to, jednostavno da li su nam  dostupna takva semena. Zato je najbolje da imamo svoja semena koja možemo svake godine da umnožavamo i tako obezbedimo semensku i prehrambenu sigurnost za svoju porodicu, lokalnu zajednicu, a samim tim se obezbeđuje i semenska prehrambena sigurnost cele države.

Foto: Ekološko društvo Dragačevo

Drugi razlog je očuvanje biodiverziteta, jer se gajenjem više različitih sorti obezbeđuje očuvanje biološke raznovrsnosti koja je direktno povezana sa našim zdravljem, kaže Ivanović.

– Postoje u svetu poznati primeri kada se gajio mali broj biljnih vrsta kao što je u Irskoj bilo između 1845. i 1849 kada su gajili vrlo mali broj sorti krompira koja je bila napadnuta gljivičnim oboljenjem poznatijim kao plamenjača. Tada je došlo da katastrofalnih rezultata kada je više od milion ljudi umrlo od gladi, a dva miliona ljudi se iselilo. To nam samo govori da treba da vodimo računa jer je ta biološka raznovrsnost jako važna. Kada gajimo više različitih sorti, to znači veću mogućnost da će one preživeti u različitim vremenskim zonama, u različitim vremenskim uslovima tako da nam samo obezbeđuje tu dodatnu semensku i prehrambenu sigurnost.

Ivanović je istakao i da je očuvanje autohtonih sorti veoma važno za zaštitu životne sredine, kao i kulturnog i prirodnog nasleđa.

– Dokazano je da su stara semena znatno otpornija od hibridnih i na određene agroekološke uslove reaguju tako što su im potrebne manje količine vode i hrane, a samim tim i zaštite pa se manje koristi i hemija. Znači, apsolutno direktno preventivno nam pomažu da zaštitimo životnu sredinu smanjenom upotrebom hemijskih sredstava i za ishranu i za zaštitu tako da su to dragocene mogućnosti koje možemo da iskoristimo. Pored toga što te biljne i životinjske vrste koristimo u ishrani, one su postale i deo našeg prirodnog i kulturnog okruženja, one su deo naše kulture, ponude, deo da nekog našeg identiteta.

Autohtone sorte mogu da se gaje u selima, ali i u gradskim, odnosno prigradskim baštama, što omogućava dobijanje sveže i zdravstveno bezbednije hrane, kaže Ivanović, dodajući da je olakšavajuća okolnost za proizvođače ta što je ove godine stupio na snagu Pravilnik za preradu voća i povrća na poljoprivrednim gazdinstvima.

– To je dodatna mogućnost da stara semena i stare biljke možemo prodavati na tržištu u više oblika  –  u svežem, kao direktno ubrane plodove ili u prerađenom, a to je ono što ili ne uspemo da prodamo ili ako imamo višak proizvoda koji ne možemo na tržištu da realizujemo, možemo ih preraditi i legalno prodati. Sa druge strane, ova semena se gaje uglavnom u našem neposrednom okruženju i u selima, što znači da omogućavaju jedan kratki lanac snabdevanja do potrošača koji tako dobijaju svežu, zdravstveno bezbedniju i ispravniju hranu i to je jako važno. Pored toga, nećemo zavisiti od toga da li ih ima na tržištu, jer dokle god sejemo baštu ili parcelu imaćemo i svoje seme.

Gajenje starih sorti voća i povrća ima veliki značaj za one koji se bave seoskim i drugim vidovima turizma, jer gostima mogu da ponude tradicionalnu domaću hranu.

– Oni koji se bave turizmom, seoskim turizmom ili drugim vidovima turizma a žele da ponude svojim gostima domaću i autentičnu hranu, to upravo postižu dobijanjem ovih starih autohtonih semena koja nemaju tako visoku rodnost kao hibridna, ali ono što je poznato je da nikada količina i kvalitet proizvoda ne idu zajedno. Što je biljka rodnija to je na uštrb kvaliteta, jer kvalitet tih plodova, miris i ukus su slabijeg kvaliteta, a ova semena su prepoznatljiva i plodovi od tih semena imaju vrhunski kvalitet. Banka semena nam omogućava povezivanje sa proizvođačima i čuvarima semena da možemo da razmenjujemo semena, ali i iskustva u preradi proizvoda, u prodaji, promociji i svemu onome što može da nam pomognu da ta proizvodnja bude održiva, specifična i  visokog kvaliteta, što je značajno za potrošače, turiste i za sve one koji su zainteresovani za našu staru autentičnu i domaću hranu.

Dušan Ivanović je naveo neke stare autohtone sorte biljnih i voćnih vrsta koje su poznate na našim prostorima, a koje su možda zaboravljene, dok mladi za njih možda i ne znaju, ali svakako treba da ih probaju jer njihov kvalitet i ukus ne može da se poredi sa novim hibridnim sortama.

– Na našim prostorima ima dosta starih autohtonih sorti biljnih i voćnih vrsta. Na prvom mestu tu je krompir mesečar, zatim kukuruz osmak, imamo čitav niz različitih sorti pasulja – pasuljica, bob, trešnjar. Od poznatih sorti paradajza to su volovsko srce, jabučar i šljivar. Imamo metohijski krastavac i  još neke sorte povrća koje su se ovde održale i koje smo uspeli da sačuvamo. Što se tiče voćnih vrsta tu je zaista jedno veliko bogatstvo, puno je takvih stabala koja su se na sreću sačuvala, jer za razliku od povrtarskih biljaka koje su jednogodišnje one su mnogo ugroženije da nestanu ukoliko se svake godine ne obnavlja sejanje ili ako se ne čuvaju u specifičnim nacionalnim Bankama gena, a to su posebno klimatizovane prostorije gde se više godina mogu čuvati semena povrća, ali moraju biti posebni uslovi za skladištenje. Što se tiče voća, najpoznatija stara sorta jabuke svakako je budimka, zatim kolačara i puno je letnjih i jesenjih sorti koje su ovde prisutne i imaju razne lokalne nazive. Kod šljive autohtone sorte su ranka ili dragačevka, crnošljiva, piskavac, požegača, madžarka. Imamo razne sorte kruške kao što su kaluđerka, mednik, kantaruša, čitava jedna lepeza sorti koje su vrlo kvalitetne i  ukusne za jelo. Pored toga, i razne druge voćne vrste su zastupljene od grožđa, koje je bilo zasađeno po vinogradima Loznice i okolnih sela, do oraha i drugih voćnih vrsta koje su bile vrlo poznate i koje su se održale zahvaljujući prilagođavanju našim agroekološkim uslovima.

Među starinskim životinjskim vrstama, Ivanović je pored određenih rasa goveda, ovaca, svinja i kokošaka naveo i potočnu pastrmku koja se gaji Dragačevu.

– Mnogima su još poznate rase goveda buša, bivolicapodolsko goveče, domaći brdski konj, pramenka i sjenička ovca, balkanska koza, svinje mnagulice, moravke i resavke, domaće pirgave, graorke i gološije kokoške, misirke i cvrcinke, domaće bibe – ćurke. Ono što je interesantno u Dragačevu se gaji autohtona sorta potočne pastrmke i to je pastrmka naših reka. Tako da možemo da kažemo ceo Moravički okrug i ovaj deo Zapadne Srbije i Šumadije je u biološkom smislu vrlo značajan, ima ti biološku raznovrsnost i biodiverzitet i jedan od glavnih ciljeva Banke starih semena jeste da sačuva taj biodiverzitet.

Aktivnosti na radu Banke semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta u Dragačevu, za ovu godinu su podeljene u dve grupe poslova.

– Ono što smo prvo počeli to je sadnja povrtarskih i ratarskeih kultura i  većina biljaka je zasađeno i cilj nam je da sve ono što mi imamo ili što smo uspeli da dobijemo da to zasadimo da bismo povećali količinu semena za narednu godinu i da uključimo što više članova i novih saradnika.
Druga aktivnost se odnosi na pronalaženje, popisivanje i sakupljanje podataka o postojanju starih voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa, kako bi znali šta je sačuvano, sa čim se raspolaže i kako bi se mogao planirati dalji rad Banke starih semena biljnih, voćnih i životinjskih vrsta u Dragačevu koja će pokriti teritoriju celog Moravičkog okruga. Inače, imamo dobru saradnju i sa kolegama iz Mionice gde je prošle godine otvorena prva  lokalna Banka starih semena voća i povrća,  a posle naše,  nedavno je otvorena i treća Banka starih semena povrtarskih, ratarskih, voćnih i životinjskih vrsta u selu Gorjani kod Užica za Zlatiborski okrug. Znači mi ćemo svi pokrivati po jedan od tih okruga i u planu nam je da u narednom periodu pomognemo i drugim kolegama da se organizuju da bi smo mogli lakše da sarađujemo i da bi mogli zaista da razmenimo i sačuvamo ta najvrednija semena koja su preživela do današnjih dana.

Prof dr Zoran Broćić, sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, kaže da se zemljoradnja u 20. veku suočila sa radikalnim promenama.

Stvorene su hibridne sorte biljaka i rasa životinja, kao i hemijska sredstva za ishranu i zaštitu biljaka što je između ostalog uzrokovalo nestanak brojnih domaćih biljnih i životinjskih vrsta. Savremeni način bavljenja poljoprivredom, koji podrazumeva sve veću upotrebu pesticida i mineralnih đubriva možda podiže nivo prinosa, ali se gube neka druga, važnija svojstva.

– Treba naglasiti da je poljoprivreda stara već 10 hiljada godina. Čovek se bavio selekcijom, odabiranjem od samoniklih biljnih vrsta i divljih i domaćih životinja, stvarajući određen genom i od tog genoma sada i nastaju praktično nove sorte. Zato je jako bitno da sačuvamo taj genofond kao izvor gena za ono što se dalje nastavlja da se radi. Poslednjih 50-ak godina u poljoprivredi ubrzano imamo proces hemizacije, primenu mnogo pesticida, mineralnih đubriva i zaboravili smo na te stare sorte. Pojavile su se neke kompanije koje su prilično agresivne i nameću svoj sortiment i polako u zaborav pada naš domaći sortiment. Međutim, često u tim novim sortama se gubi  otpornost na bolesti, štetočine i na kvalitet, tako da se podiže nivo prinosa, ali gubimo neka druga svojstva. Naš potrošač je decenijama navikao na neke ukuse koje sad praktično nema. Sa druge strane, jako je bitno da se ratarske i povrtarske biljke svake godine obnavljaju preko semena, jer ako se to jednom preskoči, praktično nemamo seme za narednu godinu. Tradicija je uvek bila da se bar jedne godine čuva seme u rezervi. Sa životinjama i  višegodišnjim voćnim biljkama malo je drugačija situacija, tu se ipak to lakše održava i duže traje.

Prvi uspešan primer na očuvanju i razvoju starih i autohtonih biljnih sorti u Srbiji,  je ozdravljenje i umnožavanje stare dragačevske sorte krompira „mesečar“. Pre više godina, započet je proces ozdravljenja virusima zaraženog krompira sa sa ciljem da „Dragačevski mesečar“ uskoro bude dostupan proizvođačima i potrošačima.

– Pre 40 do 50 godina ovde je bio zastupljen kukuruz osmak ili staklarac, jako kvalitetan, nije mnogo prinosan, ali nema boljeg kukuruza za proju ili kačamak. U međuvremenu naravno stvorili su se neki hibridi koji su prinosniji i bolji i lakši za gajenje, ali zašto ne sačuvati i ovo. Institut za kukuruz ima kolekciju od preko 600 raznih vrsta kukuruza, jer se u međuvremenu, kad je recimo kukuruz prenet iz Amerike, stvorila jako velika diverzifikacija tog genoma, tako da to treba sačuvati. Tu su i sorte pšenice bankut, spelta. Krompir mesečar je  preko 100 godina bio prisutan na ovim našim prostorima, o njemu se mnogo pričalo, ja sam samo slušao te starije ljude kako izgleda taj krompir, opisivali su ukus i njegove prednosti. Zahvaljujući Institutu za krompir i firmi RZ Plant iz Beograda primenili smo sve savremene tehnike vezane za mikropopagaciju, termoterapiju i da ga ozdravimo od virusa. Mi smo mi taj proces započeli još 2016. godine, sada se nalazimo u fazi da imamo nekih 17 hiljada mini krtola mesečara. On je u fazi priznavanja i vraćanja na sortnu listu i za godinu-dve pojaviće se i zvanično u prometu kao domaći mesečar, odnosno pošto smo ga našli u Dragačevu smatramo da zaslužuje da nosi naziv „Dragačevski mesečar“.

Po pitanju organske proizvodnje koja je sve popularnija, profesor Broćić kaže da ona nije isto što i tradicionalna, ali su svakako proizvodi gajeni pre 100 godina bili zdraviji. Međutim, i naši preci su u proizvodnji koristili razne pesticide od kojih su pojedini vremenom postali zabranjeni.

– Taj sortiment koji je gajen pre 100 godina je bio prilagođen na tadašnje uslove i bolesti i štetočine i on je generalno otporniji nego novi. Ako uzmemo primer proizvodnje savremenog sortimenta jabuke, tu se podrazumeva 20 do 25 tretmana, a ako pogledamo našu budimku, kolačaru ili neku drugu sortu, tu je dovoljno izvršiti jedno ili eventualno dva prskanja u kritičnim momentima. Tako da su te autohtone sorte vrlo često pogodne  upravo za tu organsku proizvodnju. Razlika je u tome što se sad zahteva sertifikacija da se koriste samo dozvoljena sredstva i što je ona na neki način ipak pod kontrolom neke kuće koja izdaje sertifikat i lakše možemo da se pojavimo na tržištu. Organska proizvodnja nije isto što i tradicionalna, jer i naši stari su koristili neka sredstva još pre 50 godina za zaštitu, pa su neka u međuvremenu zabranjena.

POSTAVI ODGOVOR