Произвођачи малине ових дана интензивно раде у својим засадима, припремају их за бербу која ће у Моравичком и Златиборском округу почети за петнаестак дана, а у Мачви у недељи која је пред нама. Тај посао умногоме зависи од временских прилика, а овог пролећа малинаре прате неповољни временски услови. Готово цео мај је био нестабилан са доста падавина, а кишно време се наставља и почетком јуна. Светлана Цвијановић, председница Савеза пољопривредних произвођача Западне Србије, изразила је бојазан да уколико се киша настави и током бербе, може да се понови сценарио из 2018. године када велики део рода није могао да се обере због обилних падавина које су довеле и до трулежи плода.
Она се осврнула и на увек актуелну проблематику са откупном ценом којом малинари већ годинама нису задовољни. Важно је да се успостави коректна сарадња између произвођача и откупљивача, али исто тако и да се Србија врати на место које је некада заузимала у свету, не само по приносу, већ и по квалитету плода.
– Када крене сезона малине, појављују се приче да је био мраз у Пољској, да у Чилеу нису адекватни услови, да су биле велике суше, слабо наводњавање јер нису имали воде, да је род десеткован итд. и пољопривредни произвођачи се понадају да ће те године цена бити пристојна. Нико од нас не тражи неку нереалну цену од три или више евра, већ само да покријемо трошкове и да имамо пристојну зараду да би могли даље да функционишемо. Када се обраде наши малињаци и када дођемо у стање бербе, онда почиње прича како је берба у Пољској јефтинија, како они беру машински што се више исплати, како је цена мања, а нико онда ту не ставља паритет квалитета пољске и српске малине. Ми треба да радимо оно што знамо, а знамо да производимо малину и то радимо већ четрдесетак година, али увек имамо проблем зато што држава не води рачуна о произвођачима. Морамо да искористимо то што је географски и стратешки положај Србије такав да можемо да произведемо добру малину и да је пласирамо на околно тржиште, односно тржиште Западне Европе зато што људи којима извозимо малину свакако препознају квалитет српске малине. Наравно, ако им пошаљемо производ лошијег квалитета, јер има хладњачара који миксују малине, јер увозе па их мешају овде, то је већ проблематика за инострано тржиште. Ја бих замолила хладњачаре, пошто су причали да је малина 2018, па и прошле године била лошијег квалитета, да кажу где су бацили ту малину коју нису могли да продају? Нису је бацили, све су продали, наше хладњаче су празне и у Србији више нема ни малине ни купине. Уговорене обавезе хладњачара су јако високе и њима малина треба, зато мојим малинарима саветујем да не продају свој производ по багателним ценама. Није нама у интересу да немамо сарадњу са хладњачарима, али неко мора да поштује рад и труд малинара да би та пољопривредна производња била дуговечна.
Произвођачку цену малине су прошле године утврдили стручњаци и она треба да остане на том нивоу, а не да се смањује на 110 динара како је најављено из Министарства пољопривреде, наводи Цвијановићева.
– Та произвођачка цена је утврђена на принос од 8 тона по хектару, а ја сумњам да ће ове године наш принос у просеку бити преко пет тона, што значи да би произвођачка цена требала да буде и виша. Свакако сматрам да та цена не може да остане иста, јер знамо да су хемија и ђубриво поскупели. Цена горива је тренутно мало пала, али не знамо колико ће то трајати у односу на прошлу годину. Дневнице радника су скочиле тако да произвођачка цена никако не може бити мања од те цифре, само може бити већа. Ако министар пољопривреде сматра да произвођачка цена треба да буде 110 динара нека стави на папри сва улагања у производњи малине. Нису то произвођачи израчунали, па да кажемо да су гледали свој интерес. Израчунали су људи који су стручни људи који су на томе докторирали, као што су професори са Пољопривредног факултета у Београду, и зато сматрам да нема потребе да министар не верује стручњацима који су му у Радној групи и да он рачуна произвођачку цену.
Светлана Цвијановић каже да све мање постаје важно где се малина гаји, већ колику корист Србија има од те производње. Она сматра да би државне субвенције малинарима требало додељивати према приносу како би имали додатну мотивацију да повећавају своје засаде.
– Малине у Србији толико мало има и морам да кажем да није тачно да у Мачви не може да се произведе малина доброг квалитета. Овде постоје репрезентативни засади, али сматрам да више није битно где ће се малина производити, већ шта Србија има од те малине. Она је стратешки производ од кога добар део Србије може да има користи. То је производ који може да покрене пољопривреду у Србији и онда тај новац може да се улаже у сточни фонд и даље у пољопривредну производњу. Улагања су свакако већа него у ратарској производњи и наравно да нам треба и ратарство, али морају људи из ресорног министарства да буду свесни да рецимо у Мачви више нема великих засада, пољопривредни комбинати који су били расположиви да раде ратарску производњу више нису у функцији. Ако пољопривредни произвођач нема велике површине, наравно да ће пре да посади нешто од чега ће да има већи приход. Не треба држава да санкционише некога ко је посадио малину или купину уместо пшенице. Ако су толико велики приноси малине у Ариљу и Ивањици, нека буду субвенције пољопривредницима на основу приноса. Без обзира да ли неко производи малину, купину, вишњу, пшеницу, кукуруз или нешто друго, тачно се зна колико је произвео и нека га држава субвенционише на основу тог приноса.
„Србија има проблем у свим гранама пољопривреде“
– Проблем је у целој грани воћарства, у производњи купине, брескве, кајсије и јабуке која је прошле и претходних година продавана по четири динара. Наравно, није то јабука прве класе за извоз, али ако се та јабука од 4 динара прода за сок, а сок се прода у трговинама по цени од 100 и више динара, где је ту пољопривредник. Проблем је и у сточарству јер велики број пољопривредника своје овце, јагањце, бикове, краве не може да прода. Људи који се баве производњом млека су у проблему јер се млеко откупљује по цени од 28 до 32 динара. Дакле литар млека није ни пола литра воде коју купимо у флашици, а треба ту краву одгајити, улагати и сву ту неку процедуру обавити да би млеко дошло до млекаре. Проблем је то што више не ценимо домаћи производ, то што држава треба да стане иза тога. Увози се дуготрајно млеко које када пијете тачно видите да је направљено од млека у праху. Проблем је и у извозу брашна. Извозимо, а пре пар месеци смо увозили пшеницу по цени од 25 динара а српски сељак је добио цену за пшеницу од 16 динара. Чију смо пшеницу купили? Срамота је да се нашем сељаку плати 16 динара а увозна да буде 25 динара, а да се после 2 месеца установи да имамо брашна да можемо да га поклањамо и извозимо. Наравно да немам ништа против поклањања и треба да помажемо људима из окружења, боље је даривати него чекати да нам неко помогне, али не мора све да се ломи преко сељака и малих предузећа која немају никакву заштиту. Држава мора почети да води рачуна о српском сељаку, закључила је Светлана Цвијановић.
