AGROSAVETNIK, 7. jun 2020.

AGROSAVETNIK, 7. jun 2020.

„Ugovorene obaveze hladnjačara su jako visoke i njima malina treba, zato mojim malinarima savetujem da ne prodaju svoj proizvod po bagatelnim cenama. Nije nama u interesu da nemamo saradnju sa hladnjačarima, ali neko mora da poštuje rad i trud malinara da bi ta poljoprivredna proizvodnja bila dugovečna“

0
Ilustracija

Proizvođači maline ovih dana intenzivno rade u svojim zasadima, pripremaju ih za berbu koja će u Moravičkom i Zlatiborskom okrugu početi za petnaestak dana, a u Mačvi u nedelji koja je pred nama. Taj posao umnogome zavisi od vremenskih prilika, a ovog proleća malinare prate nepovoljni vremenski uslovi. Gotovo ceo maj je bio nestabilan sa dosta padavina, a kišno vreme se nastavlja i početkom juna. Svetlana Cvijanović, predsednica Saveza poljoprivrednih proizvođača Zapadne Srbije, izrazila je bojazan da ukoliko se kiša nastavi i tokom berbe, može da se ponovi scenario iz 2018. godine kada veliki deo roda nije mogao da se obere zbog obilnih padavina koje su dovele i do truleži ploda.

Ona se osvrnula i na uvek aktuelnu problematiku sa otkupnom cenom kojom malinari već godinama nisu zadovoljni. Važno je da se uspostavi korektna saradnja između proizvođača i otkupljivača, ali isto tako i da se Srbija vrati na mesto koje je nekada zauzimala u svetu, ne samo po prinosu, već i po kvalitetu ploda.

– Kada krene sezona maline, pojavljuju se priče da je bio mraz u Poljskoj, da u Čileu nisu adekvatni uslovi, da su bile velike suše, slabo navodnjavanje jer nisu imali vode, da je rod desetkovan itd. i poljoprivredni proizvođači se ponadaju da će te godine cena biti pristojna. Niko od nas ne traži neku nerealnu cenu od tri ili više evra, već samo da pokrijemo troškove i da imamo pristojnu zaradu da bi mogli dalje da funkcionišemo. Kada se obrade naši malinjaci i kada dođemo u stanje berbe, onda počinje priča kako je berba u Poljskoj jeftinija, kako oni beru mašinski što se više isplati, kako je cena manja, a niko onda tu ne stavlja paritet kvaliteta poljske i srpske maline. Mi treba da radimo ono što znamo, a znamo da proizvodimo malinu i to radimo već četrdesetak godina, ali uvek imamo problem zato što država ne vodi računa o proizvođačima. Moramo da iskoristimo to što je geografski i strateški položaj Srbije takav da možemo da proizvedemo dobru malinu i da je plasiramo na okolno tržište, odnosno tržište Zapadne Evrope zato što ljudi kojima izvozimo malinu svakako prepoznaju kvalitet srpske maline. Naravno, ako im pošaljemo proizvod lošijeg kvaliteta, jer ima hladnjačara koji miksuju maline, jer uvoze pa ih mešaju ovde, to je već problematika za inostrano tržište. Ja bih zamolila hladnjačare, pošto su pričali da je malina 2018, pa i prošle godine bila lošijeg kvaliteta, da kažu gde su bacili tu malinu koju nisu mogli da prodaju? Nisu je bacili, sve su prodali, naše hladnjače su prazne i u Srbiji više nema ni maline ni kupine. Ugovorene obaveze hladnjačara su jako visoke i njima malina treba, zato mojim malinarima savetujem da ne prodaju svoj proizvod po bagatelnim cenama. Nije nama u interesu da nemamo saradnju sa hladnjačarima, ali neko mora da poštuje rad i trud malinara da bi ta poljoprivredna proizvodnja bila dugovečna.

Proizvođačku cenu maline su prošle godine utvrdili stručnjaci i ona treba da ostane na tom nivou, a ne da se smanjuje na 110 dinara kako je najavljeno iz Ministarstva poljoprivrede, navodi Cvijanovićeva.

– Ta proizvođačka cena je utvrđena na prinos od 8 tona po hektaru, a ja sumnjam da će ove godine naš prinos u proseku biti preko pet tona, što znači da bi proizvođačka cena trebala da bude i viša. Svakako smatram da ta cena ne može da ostane ista, jer znamo da su hemija i đubrivo poskupeli. Cena goriva je trenutno malo pala, ali ne znamo koliko će to trajati u odnosu na prošlu godinu. Dnevnice radnika su skočile tako da proizvođačka cena nikako ne može biti manja od te cifre, samo može biti veća. Ako ministar poljoprivrede smatra da proizvođačka cena treba da bude 110 dinara neka stavi na papri sva ulaganja u proizvodnji maline. Nisu to proizvođači izračunali, pa da kažemo da su gledali svoj interes. Izračunali su ljudi koji su stručni ljudi koji su na tome doktorirali, kao što su profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, i zato smatram da nema potrebe da ministar ne veruje stručnjacima koji su mu u Radnoj grupi i da on računa proizvođačku cenu.

Svetlana Cvijanović kaže da sve manje postaje važno gde se malina gaji, već koliku korist Srbija ima od te proizvodnje. Ona smatra da bi državne subvencije malinarima trebalo dodeljivati prema prinosu kako bi imali dodatnu motivaciju da povećavaju svoje zasade.

– Maline u Srbiji toliko malo ima i moram da kažem da nije tačno da u Mačvi ne može da se proizvede malina dobrog kvaliteta. Ovde postoje reprezentativni zasadi, ali smatram da više nije bitno gde će se malina proizvoditi, već šta Srbija ima od te maline. Ona je strateški proizvod od koga dobar deo Srbije može da ima koristi. To je proizvod koji može da pokrene poljoprivredu u Srbiji i onda taj novac može da se ulaže u stočni fond i dalje u poljoprivrednu proizvodnju. Ulaganja su svakako veća nego u ratarskoj proizvodnji i naravno da nam treba i ratarstvo, ali moraju ljudi iz resornog ministarstva da budu svesni da recimo u Mačvi više nema velikih zasada, poljoprivredni kombinati koji su bili raspoloživi da rade ratarsku proizvodnju više nisu u funkciji. Ako poljoprivredni proizvođač nema velike površine, naravno da će pre da posadi nešto od čega će da ima veći prihod. Ne treba država da sankcioniše nekoga ko je posadio malinu ili kupinu umesto pšenice. Ako su toliko veliki prinosi maline u Arilju i Ivanjici, neka budu subvencije poljoprivrednicima na osnovu prinosa. Bez obzira da li neko proizvodi malinu, kupinu, višnju, pšenicu, kukuruz ili nešto drugo, tačno se zna koliko je proizveo i neka ga država subvencioniše na osnovu tog prinosa.

„Srbija ima problem u svim granama poljoprivrede“

– Problem je u celoj grani voćarstva, u proizvodnji kupine, breskve, kajsije i jabuke koja je prošle i prethodnih godina prodavana po četiri dinara. Naravno, nije to jabuka prve klase za izvoz, ali ako se ta jabuka od 4 dinara proda za sok, a sok se proda u trgovinama po ceni od 100 i više dinara, gde je tu poljoprivrednik. Problem je i u stočarstvu jer veliki broj poljoprivrednika svoje ovce, jaganjce, bikove, krave ne može da proda. Ljudi koji se bave proizvodnjom mleka su u problemu jer se mleko otkupljuje po ceni od 28 do 32 dinara. Dakle litar mleka nije ni pola litra vode koju kupimo u flašici, a treba tu kravu odgajiti, ulagati i svu tu neku proceduru obaviti da bi mleko došlo do mlekare. Problem je to što više ne cenimo domaći proizvod, to što država treba da stane iza toga. Uvozi se dugotrajno mleko koje kada pijete tačno vidite da je napravljeno od mleka u prahu. Problem je i u izvozu brašna. Izvozimo, a pre par meseci smo uvozili pšenicu po ceni od 25 dinara a srpski seljak je dobio cenu za pšenicu od 16 dinara. Čiju smo pšenicu kupili? Sramota je da se našem seljaku plati 16 dinara a uvozna da bude 25 dinara, a da se posle 2 meseca ustanovi da imamo brašna da možemo da ga poklanjamo i izvozimo. Naravno da nemam ništa protiv poklanjanja i treba da pomažemo ljudima iz okruženja, bolje je darivati nego čekati da nam neko pomogne, ali ne mora sve da se lomi preko seljaka i malih preduzeća koja nemaju nikakvu zaštitu. Država mora početi da vodi računa o srpskom seljaku, zaključila je Svetlana Cvijanović.

PODELI

POSTAVI ODGOVOR