Село Тавник које се налази између Краљева и Чачка познато је по производњи дуња и то не само у Србији већ, како многи тврде, ово село има највише дуња у читавој Европи. Томе су допринели географски положај, специфичан састав земљишта, али и руже ветрова које погодују воћњацима. На домаћем тржишту преко 60 одсто дуње, али и ракије од овог воћа, долази из Тавника, а скоро свако домаћинство има засаде дуње. Једно од таквих је домаћинство Владете Обрадовића који на својој очевини са породицом гаји дуње на површини од око 5 хектара. Иако не живе у Тавнику већ у Крагујевцу где имају редовне послове, решили су да се у овом селу озбиљно баве производњом дуње за ракију, па су пре четири године направили и дестилерију, испричао нам је Владета који је први воћњак засадио још као гимназијалац, 1974. године.
– Први воћњак, од неких 50 ари, засадио сам уз помоћ родитеља, тако су се деца тада васпитавала. Данас од тог воћњака није остала ни једна дуња јер смо извадили сва стабла због машинске обраде и другачијег начина гајења дуње. У то време воће се није прскало јер тада није било никаквих болести које су нападале дуњу. Тек крајем 80-их и почетком 90-их година почела је да је напада ервинија и све остале болести које су дошле преко океана.
Озбиљном производњом Обрадовићи су почели да се баве пре 6-7 година, а данас на свом имању имају око 3.500 стабала дуње. Владета каже да су задовољни досадашњим резултатима.
– Ми живимо и радимо у Крагујевцу. Ова земља у Тавнику је делом моја очевина, а делом околна земља коју смо купили. У озбиљнији посао гајења дуње ушли смо ћерка, син и ја. Док је воћњак стасавао, направили смо дестилерију и све оно што је неопходно по ХАСАП-у тако да смо заокружили циклус. Данас највећи део посла обављамо син и ја и задовољни смо оним што радимо.
Стабла су још увек млада, у својој 6. години, али добро рађају, каже саговорник. Сваке године дају све више плодова, а пуна родност може да се очекује за две до три године.
Од пре четири деценије када је засадио прве дуње, много тога се променило у производњи овог воћа. Данас то није лак посао, потребно је доста рада и улагања до тренутка када се може очекивати економска исплативост, каже Обрадовић.
– Процес од тренутка брања до тренутка економске исплативости је доста мучан и тежак. Има доста болести које нападају дуњу и доста посла, готово као око јабуке. Ако хоћете да имате добар плод, морате око ње доста да радите. Ми смо уложили огроман новац у ту плантажу и зато немамо намеру да се бавимо овим послом неозбиљно.
Проблем са којим се мештани Тавника суочавају је недостатак воде за заливање, али са друге стране, ово подручје је врло ретко на удару градоносних облака, па воће није изложено граду као што је то случај у многим чачанским и краљевачким селима.
– Када су временски услови такви какви су били ове године, добијете род какав није виђен. Дуња је специфична воћка јер боље подноси сушу него неке друге врсте. Плод зато може бити ситан, али врло квалитетан јер садржи доста шећера.
Обрадовићи су отворили дестилерију пре четири године и у њој производе ракију тавничанку.
– У Тавнику има много дуње. Међутим, потражња је ове године доста мања због актуелне епидемиолошке ситуације. Такође, много има и кривотворене дуњеваче, неки је праве од јабуке. Ми то никада нисмо радили и немамо намеру тиме да се бавимо. Када би држава стала на пут фалсификовању ракије, тада бисте могли да кажете да можете поштено да радите. Нашу ракију контролишу овлашћене куће и стално нам долази инспекција. Наша дестилерија је по ХАСАП-у и ми немамо тај проблем.
Обрадовићи планирају проширење засада и капацитета дестилерије, а оно што им тренутно недостаје је хладњача. Саговорник каже да ће покушати да добију средства кроз државне или градске субвенције, али додаје да не полаже велике наде у субвенције јер новца за њих има врло мало, не исплаћују се редовно а, како наводи, они немају времена да чекају.
Поред дуње, Обрадовићи на свом имању имају и друге воћне врсте. Послове обављају сами, али када је потребна помоћ ангажују сезонске раднике. Оно што је за њих велика предност је то што су успели да обезбеде довољно пољопривредних машина за воћарство, наводи саговорник.
– Имамо све воћне културе – трешње, вишње, кајсије, брескве, грожђе, све старинске сорте јабука, али оне су само за породицу. На пословима смо ангажовани супруга, син и ја. Ако нам је потребна помоћ, платимо раднике које довозимо из Крагујевца јер их у Тавнику нема – сви су запослени. Што се тиче прикључних машина, имамо комплетно све што постоји, а можда чак и више него што нам треба, каже Владета Обрадовић.
