Rakija u etnomedicini i tradicionalnoj kulturi našeg kraja

Rakija u etnomedicini i tradicionalnoj kulturi našeg kraja

U čačanskom kraju rakija se koristi u mnoge svrhe; Ima veliku ulogu kako u svakodnevnom tako i u obrednom životu; Bez rakije se ne može proslaviti slava, svadbovati, niti sahraniti; Uz nju se napijaju zdravice i smatra se narodnim lekom za mnoge bolesti

0

Rakija u Srbiji nije bila poznata pre druge polovine XIV veka. U srpskim zemljama u XIII i XIV veku praktikovala se veština spravljanja slada od žita i varenje piva. Ni reč rakija a ni reč kazan se ne pominju u starijim srpskim spisima i jeziku. Rakija i kazan na ove prostore došli su sa Turcima u XIV ili XV veku a prvo pominjanje rakije na našim prostorima je tek 1612. godine. Prvo pominjanje kazana za pečenje rakije je u turskim zakonima, po kojima su se ubirali nameti od naroda, navodi u svom članku o rakiji u našoj tradicionalnoj kulturi i etnomedicini viši kustos Narodnog muzeja u Čačku Ivana Ćirjaković.

Srbi koji su služili na sultanskim dobrima, pre austrijske okupacije, plaćali su godišnje carsku i spahijsku glavnicu. Pored toga glavnica je godišnje na svaki kazan iznosila 12 aspri. Za vreme austrijske okupacije Srbije od poreza u zemaljskim proizvodima svaki Srbin koji je obrađivao zemlju davao je kao carski desetak svaku desetu oku vina i rakije. Po popisu iz 1721. godine, godine u Srbiji je bio 191 kazan za pečenje rakije. Kada su Turci 1839. godine ponovo zavladali Srbijom, Srbi su plaćali na svaki kazan po dva groša, u februaru i martu. Kazani su u to doba bili vrlo retki i skupi. Pravili su ih majstori u Budimu od bakra. Prema sačuvanim zapisima, manastiri su imali najveće šljivike pa su bili i najveći proizvođači rakije.

Proizvodnja rakije na ovim prostorima intenzivirana je tek od 1878. godine kada je većina vinograda uništena insektom filokserom i kada je potpuno opala proizvodnja vina.

Narodni lek za dušu i telo

U čačanskom kraju rakija se koristi u mnoge svrhe. Ona ima veliku ulogu kako u svakodnevnom tako i u obrednom životu. Bez rakije se ne može proslaviti slava, svadbovati, niti sahraniti. lako su poznate posledice alkoholizma, rakiju je naš narod oduvek smatrao više korisnom nego štetnom. Uz rakiju se napijaju zdravice i to pokazuje duboko ukorenjeno mišljenje da se pije radi zdravlja. U narodnoj medicini rakija se smatra lekom za mnoge bolesti.

U našoj etnološkoj literaturi i sećanjima starih Ijudi, postoji veliki broj recepata za lečenje različitih bolesti u kojima rakija igra važnu ulogu. Neki od njih su odavno zaboravljeni i više se ne koriste, ali dosta toga se i danas primenjuje, posebno kada se zbog nestašice lekova vraćamo lekarijama naših starih, navodi autorka.

U čačanskom kraju, rakija se najčešće peče od šljiva, takozvana šljivovica. U raširenoj upotrebi je i komovica – rakija pečena od vinske komine, kao i posebne vrste rakija, „travarice“, koje su se od davnina sastavljale za lečenje određenih bolesti „Travarice“ se dobijaju kada se komovica pomeša sa lekovitim travama – pelinom, nanom, lincurom ili sa plodovima voća – poznata orahovača.

Posebno omiljeno piće u našem kraju je i „vruća“ rakija. Ona se kuva najviše zimi i o većim praznicima. Postoji verovanje da „vruću“ rakiju ne treba piti na Božić jer će onaj ko je pije tog dana biti „drevna“ pijanica. Pri teškim radovima u polju pila se u prošlosti ohlađena i pošećerena rakija umesto vode, jer ona ne izaziva žeđ a u narodu se smatra da daje snagu.

Rakija se koristila od davnina za čišćenje rana, kao jedina anestezija pri raznim vrlo komplikovanim zahvatima narodnih lekara ili kod težih zaraznih bolesti kao što je žutica, tuberkuloza itd. U selima u okolini Čačka kada koga zaboli grlo i dobije temperaturu privijaju mu rakijane obloge – krpe umočene u toplu rakiju koje se omotavaju oko vrata i grudi. Glavobolja se lečila, što je često i danas slučaj, privijanjem rakijanih obloga na čelo. Kako profesionalnih stomatologa nije bilo, narod je zubobolju lečio kako je znao, a najčešće rakijom.

Od prve ispečene rakije, (otuda naziv „prvenac“) ostavljala se u svakoj seoskoj kući po jedna flaša da stoji kao lek, a ovoj rakiji su pridavana posebna lekovita svojstva.

Sve hirurške intervencije naših narodnih vidara vršene su bez bilo kakve anestezije. Ranjenik je jednostavno vezivan, pomoćnici su ga držali, a vidar je radio. Jedini anestetik bila je ljuta rakija koju su mu davali da pije da bi lakše podneo bolove, piše autorka u svom članku.

Mnogi od ovih recepata odavno su izašli iz upotrebe, mada se neki i danas koriste. Pored velikog napretka medicine i dostupnosti lekova i danas se u našim selima, pa i u gradu, upotrebljava rakija u lečenju prehlada, bolova u grlu, zubu, uvu, za dezinfikovanje rana, posekotina itd. Rakije „travarice“ se još uvek dosta koriste u narodu za lečenje pojedinih oboljenja.

Šljivovica kao nacionalni brend

Imajući u vidu činjenicu da je čačanski kraj od davnina poznat kao voćarsko područje i da je prema poslednjem popisu poljoprivrede 4168 hektara pod voćnjacima, od čega gotovo 50% pod šljivom, sinonim domaćeg brenda našeg kraja svakako je šljivovica.

Snežana Šaponjić Ašanin, etnolog u Narodnom muzeju u Čačaku i regionalni koordinator za nematerijalno kulturno nasleđe za centralnu Srbiju, smatra da rakija od šljive i drevni običaji zdravice sa njom u vezi zaslužuju da se nađu na listi našeg nematerijalnog kulturnog nasleđa.

– Uvek kažemo da je Srbija zemlja šljiva, a zaista jeste tako. Nekada, pre Drugog svetskog rata, bili smo veliki izvoznici sirove i sušene šljive i veliki proizvođači rakije, pa otuda i potreba za očuvanjem kazandžijskog zanata. U našem kraju se proizvodi kvalitetna rakija od šljive koja svakako zaslužuje da se nađe na našoj nacionalnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa. Tu su individualni seoski proizvođači, ali tu je i čačanski Institut za voćarstvo. I oni su potpisnici da ovo kulturno nasleđe treba štititi i negovati. Običaj zdravice se sačuvao sve do današnjeg dana kada se u stihu, na uzvišen način domaćinu želi dobro zdravlje, sreća, čitavoj njegovoj porodici. Zdravice su se od davnina izgovarale o svadbama, krštenjima, veseljima, krsnim slavama i svim drugim okupljanjima. Otuda imamo i danas slučaj da se na manifestacijama izgovaraju zdravice i sve to u cilju da to kulturno nasleđe bude prepoznatljivo, kaže Snežana Šaponjić Ašanin.

POSTAVI ODGOVOR