Nastanak i razvoj obućarskog zanata u Čačku

Nastanak i razvoj obućarskog zanata u Čačku

U vreme majstora i kalfi u Čačku ste mogli da uđete u obućarsku radnju i poručite obuću po svojoj meri – od čiste goveđe, juneće, svinjske  kože, sa đonom okovanim metalnim blokejama. Ako biste bili od onih sa debljim buđelarom, sigurno biste birali skupu lakovanu teleću kožu. Zahvaljujući veštim rukama majstora, za 8 sati biste dobili par ručno izrađene obuće

0
Obućarska radnja Milana Selakovića_iz zbirke Narodnog muzeja u Čačku

Obućarski zanat spada u mlađe zanate koji su se razvili na našim prostorima posle oslobođenja od Turaka. Pod sve većim uticajem evropskog načina života i mode, stari zanati su polako izumirali a zamenjivali su ih novi. Evropska odeća postepeno je potiskivala staru varošku nošnju koju su izrađivale terzije, a moderna obuća zamenjivala je sve više turske jemenije i kondure. Ove promene iziskivale su i odgovarajuće zanate sa stručnim zanatlijama kojih tada još nije bilo u Srbiji. Zbog toga među prvim stranim zanatlijama dolaze u Srbiju krojači (šnajderi) i obućari (šusteri) skoro isključivo iz Austrije.

Tragom naše materijalne kulture, između ostalog i starih zanata kao kulturnog nasleđa i čuvara prošlosti, Ivana Ćirjaković, viši kustos Narodnog muzeja u Čačku, vodi nas kroz vremeplov u dane majstora i kalfi kada ste u Čačku mogli da uđete u obućarsku radnju i poručite kvalitetnu obuću baš po svojoj meri – od čiste goveđe, juneće kože, sa đonom okovanim metalnim blokejama. Ako biste bili od onih sa debljim buđelarom, sigurno da biste birali posebno skupu i kvalitetnu lakovanu teleću kožu. Zahvaljujući veštim rukama majstora, za 8 sati biste dobili par ručno izrađene obuće.

Iz obimne pisane građe nastale kao rezultat istraživanja, autorka nam donosi interesantnu priču o nastanku i razvoju obućarskog zanata u Čačku.

U Čačku se prvi obućari javljaju krajem prve polovine XIX veka kada se stvaraju se prva udruženja zanatlija, radi zaštite njihovih prava i interesa. Obućarsko-lončarski esnaf u Čačku osnovan je 1848. godine. Mešoviti esnafi, srodnih ili raznorodnih zanata, osnivani su kada pojedini zanati nisu imali dovoljan broj majstora (a najmanje ih je moralo biti dvanaest) da bi osnovali samostalni esnaf. U godini osnivanja ovaj esnaf je imao dvanaest članova, dok je 1900. godine u njemu bilo šesnaest obućara i 10 lončara.

Po stupanju na snagu Zakona o radnjama 1911. godine sve zanatlije jedne varoši bile su udruživane u jedan esnaf. Ova Zadruga je poslovala do početka Drugog svetskog rata, kada prekida sa radom, da bi ponovo počela 1945. godine. U spisku zadrugara od 1945. do 1950. godine bilo ih je pedeset devet i to ne samo obućara, već i opančara i obućarskih učenika.

Obućari su prilikom prijema u zadrugu potpisivali pristupne izjave u kojima su upisivali svoj udeo pri pristupanju u zadrugu, koji je 1948. godine iznosio 2000 dinara, što se vidi iz sačuvanih pristupnih izjava Desimira Kostadinovića i Janka Pantovića.

Ambus_iz zbirke Narodnog muzeja u Čačku
Ambus_iz zbirke Narodnog muzeja u Čačku

Obućarske radnje su bile manje prostorije, okrenute prema ulici, sa obaveznim izlogom. U radnji je obuća izrađivana, popravljana i prodavana. U prošlosti je najveći broj obućarskih radnji bio smešten u samom centru grada. Radionica je bila opremljena obućarskom tezgom, „panklom“, nižim drvenim stočićem na kome su smešteni alat i materijal potreban za rad. Majstor je sedeo za panklom na niskoj drvenoj obućarskoj tronoški čije je sedište okruglo, masivno i na sredini dosta udubljeno. Ovakve tronoške učenici su morali da ponesu od svojih kuća kada su polazili na učenje zanata. Pored ovog osnovnog nameštaja svaka radnja imala je i veći broj polica za slaganje popravljene i izrađene obuće. Mašina za šivenje kože, tzv. „cilinderica“, koja šije odnosno ušiva cipelu u svim pravcima, nalazila se u jednom uglu radnje.

Dečaci su učenje obućarskog zanata počinjali u periodu od dvanaeste do četrnaeste godine starosti. Ugovori šegrta sa majstorima o učenju zanata zaključivani su uglavnom na period od tri do četiri godine, što se vidi iz delovodnog protokola esnafa iz 1930. godine. Šegrt je imao obavezu da majstora sluša i radi sve poslove koje mu on naloži, a koji se nisu morali ticati isključivo zanata. Po isteku ugovorenog perioda učenja, šegrt je podnosio molbu esnafu da mu omogući polaganje kalfenskog ispita i odredi ispitnu komisiju. Komisiju su činila tri člana – učitelj i dva majstora obućara. Iz dokumenta o polaganju ispita šegrta Petra Pavlovića iz 1924. godine vidi se da je učitelj kandidata ispitao iz računa i pisma, a majstori o praktičnom radu, alatima i nazivu istih, kao i o njihovoj upotrebi. Dobijanjem kalfenskog prava, učenici su postajali pomoćnici na zanatu, izdavana im je poslovna knjižica i za svoj rad su dobijali određenu novčanu naknadu. Posle perioda kalfenskog staža koji nije bio strogo određen i zavisio je od sposobnosti kandidata, najčešće jedna do dve godine, pomoćnik je sticao pravo da polaže majstorski ispit i dobije esnafsko pravo za samostalno obavljanje zanata.

Obućarski čekić_iz zbirke Narodnog muzeja u Čačku
Obućarski čekić_iz zbirke Narodnog muzeja u Čačku

Pored učenja zanata kod majstora, tridesetih godina dvadesetog veka Zanatska komora je organizovala kurseve obućarskog i krojačkog zanata. Prvi majstorski obućarski kurs u Čačku održan je 1930. godine.

U periodu posle Drugog svetskog rata obućari su se školovali u školama za učenike u privredi u Čačku i okolnim mestima. Školovanje je trajalo tri godine. Pre podne učenici su imali praksu, a u popodnevnim satima su pohađali nastavu. Po završenom trogodišnjem školovanju učenici su polagali završni ispit, dok se zanat polagao kod majstora koji nije bio predavač u školi. Majstor je učeniku za probu davao da izradi cipele, a ocenjivala ga je komisija u školi. Po položenom ispitu učenik je dobijao diplomu kvalifikovanog kalfe.

I Obućarska zadruga „Napredak“ u Čačku primala je na zanat učenike i sa njima zaključivala ugovore. Iz sačuvanih ugovora o učenju zanata iz 1946, 1947. i 1948. godine vidi se da je učenje trajalo trideset šest meseci i da je učenik sve vreme učenja dobijao određenu novčanu nadoknadu, u zavisnosti od perioda koji provodi na zanatu.

Osnovna sirovina koju su obućari koristili pri izradi obuće bila je koža različitih vrsta – konjska, goveđa, juneća, teleća i svinjska – koja je nabavljana od kožara i u fabrikama kože. Za gornji deo obuće korišćen je juneći, svinjski ili teleći boks, dok je za đonove korišćena jako uštavljena goveđa i konjska koža. Posebno skupa i kvalitetna vrsta kože korišćena za izradu obuće bila je lakovana teleća koža zvana lak. Osim kože korišćeni su još i platno, razne vrste konaca, drveni i gvozdeni ekseri i ćiriš (vrsta lepka koji su kupovali ili pravili sami obućari, a koji se dobijao kuvanjem pšenice ili kukuruza).

Prilikom izrade cipela prvo se uzimala mera uz pomoć različitih papirnih šablona. Najpre je opkrajana i opšivana koža za gornji deo obuće zvani helikter ili helikteraj, a odomaćen je i naziv obrtajla. Zatim je opsecan đon, pendista ili pendžeta. Obuća je izrađivana tako što se đon postavljao na kalup, a njegovi krajevi ukivani ekserima. Na đon se zatim stavljalo već opšiveno lice. Đon i lice su prvo ručno ušivani, a zatim mašinski prošivani.

U Čačku je tridesetih godina XX veka radilo 35 obućarskih radionica. Obućari su izrađivali sve vrste muške, ženske i dečije obuće. U „Čačanskom glasu“ su tridesetih godina objavljivane reklame za obućarske radnje iz kojih saznajemo o vrstama izrađivane obuće, majstorima i cenama. U obućarskom salonu kod „Đokića“ mogle su se kupiti muške cipele od crnog i braon boksa, muške cipele od laka i antilopa, ženske cipele u boji i ženske cipele od laka i antilopa.

U posleratnom periodu veliki broj obućara radio je u obućarskim zadrugama i preduzećima, dok su kod kuće i u radionicama radili posle radnog vremena. Materijal za izradu obuće nabavljan je preko zanatskih zadruga. Izrađivane su cipele od čiste kože, sa đonom okovanim metalnim blokejama. Ovakve cipele su bile izuzetno trajne i mogle su da se nose pet godina. Jedan par se mogao izraditi za osam sati. Obućari su cipele ručno izrađivali do 1960. godine, a posle toga sve manje, zbog velike konkurencije industrijski proizvedene obuće.

Iz sačuvanih dokumenata obućarske zadruge „Napredak“ može se videti da su pedesetih godina XX veka najviše izrađivane muške i ženske gojzer cipele, muške bakandže, cipele sa jednim i dva đona i dečije duboke cipele. Majstori su obuću izrađivali po fazama. Modelar je izrađivao gornji deo cipele, a drugi majstor je radi, đon. Proizvodnja je osavremenjena, nabavljane su nove mašine i korišćeni industrijski lepkovi, tako da je postupak izrade cipela prilično skraćen.

Posle 1960. godine majstori koji su radili obuću u svojim radionicama polako napuštaju ručnu izradu i počinju da rade isključivo popravke već izrađene obuće. Jedina obućarska radnja u Čačku koja se još uvek bavi izradom obuće po meri je radnja obućara Janka Pantovića koju je posle njegove smrti nasledio njegov sin.

Obućar
Obućar

Danas u Čačku radi dvadesetak obućara. Obućarski zanat sveden je isključivo na popravke industrijski izrađene obuće, slabijeg kvaliteta.

Kolekcija obućarskog alata u Etnološkoj zbirci Narodnog muzeja u Čačku sadrži 59 eksponata koji su poklon čačanskih obućara. Alat i pomagala datiraju iz perioda od početka do polovine XX veka, zanatske su i fabričke proizvodnje. Vrednost kolekcije alata obućarskog zanata, kao i poznavanje njihove namene i načina izrade obuće nekoliko preostalih majstora ovog zanata, čini korpus za očuvanje kako materijalnog nasleđa, u vidu alata i pribora, tako i nematerijalnog nasleđa  kroz očuvanje znanja i veštine izrade obuće.

 

 

 

POSTAVI ODGOVOR