Na 18 kilometara od Čačka prema Užicu, na mestu na kome priroda pokazuje svoju velikodušnost i darežljivost, prostire se Ovčarsko-kablarska klisura. Ovčar Banja sa svojim izvorima termalnih voda, smeštena u srcu klisure, uklješteni meandri Zapadne Morave koji kroz nju vijugaju dužinom od gotovo 20 kilometara, pogled sa ovčarsko-kablarskih visina koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim – s pravom je svrstavaju u jednu od najlepših klisura u Srbiji.
Pored oaze pejzažne raznolikosti i bogatstva flore i faune, ona čuva kulturno, umetničko i spomeničko nasleđe staro nekoliko vekova – „Malu srpsku Svetu Goru“. Dok iz živopisnog zelenila dopire cvrkut ptica, onih retkih zaštićenih vrsta, u daljini se mogu naslutiti zvuci molitve iza viševekovnih zidina manastira razbacanih poput dragulja na padinama Ovčara i Kablara – po pet sa obe strane toka Zapadne Morave i dva svetilišta (pećina Kađenica i kapela Savinje). Na levoj obali Zapadne Morave nalaze se Blagoveštenje, Ilinje, Nikolje, Uspenje i Jovanje, a na desnoj Svete Trojice, Sretenje, Preobraženje, Vaznesenje i Vavedenje.
Svaki od manastira ima svoju istoriju i priču, a svi zajedno, smešteni na ovom malom zaštićenom području izuzetnih odlika prve kategorije, predstavljaju jedinstveno blago čačanskog kraja – kako sa stanovišta istorije i kulture, tako i verskog i turizma uopšte u Srbiji, kaže Dragan Đolović, turizmolog i turistički vodič u penziji koji je dugo godina radio u Turističkoj organizaciji Čačka i svakodnevno vodio turiste u pohode Ovčarsko-kablarskim svetinjama i u obilazak prirodnih bogatstava klisure.
Razvoj infrastrukture uslovio izmeštanje Jovanja i Preobraženja
– Još tokom pedesetih godina 20. veka, kada je građeno veštačko jezero u Međuvršju, mnogo toga je izmenjeno i u samoj Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Zbog te izgradnje veštačkog jezera 1954. godine, manastir Jovanje je morao da bude izmešten, odnosno podignut na veću nadmorsku visinu. Dotadašnji manastir je srušen i od tog kompletnog materijala premešten je na sadašnje mesto, ali je arhitektura novog manastira izmenjena u odnosu na prvobitni. Takođe, manastir Preobraženje, koji je nekada bio na levoj obali Morave odnosno odmah ispod pruge, premešten je na desnu obalu Morave upravo zbog izgradnje pruge. Do početka 20. veka kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru nije bilo saobraćajnih komunikacija, put je bio vrlo nepristupačan i teško prohodan, posebno u vreme jesenjih padavina i prolećnog otapanja snega. Nekada se do manastira Ilinje i Nikolje moglo prići samo skelom, do podovčarskih manastira se dolazilo sa Ovčara a do ovih koji su sa leve strane Morave sa Kablara. Izgradnjom pruge, uzanog koloseka i puta, makadamom koji je prešao od čačanske prema požeškoj kotlini, počinje intenzivniji saobraćaj i mogućnost da se ovi manastiri posete.
Horska pesma Dubrovčana „plovila“ niz Moravu od Nikolja
Tokom osamdesetih godina prošlog veka turističke posete manastirima nisu bile toliko intenzivne, ljudi su u to vreme dolazili individualno tokom manastirskih slava a bilo je i ekskurzija koje su svraćale. Najčešće posećivani tada su bili Blagoveštenje i Vavedenje, priča Đolović i sa zadovoljstvom se priseća tih osamdesetih godina kada je u posetu Ovčarsko-kablarskoj klisuri i manastiru Nikolje vodio Dubrovčane.
– Iz tog perioda mogu da izdvojim nekoliko poseta političkih struktura MZ Lapad iz Dubrovnika. Jedne godine smo imali dolazak velikog mešovitog zbora Libertas koji je otvarao Dubrovačke letnje igre i bio jedan od najkvalitetnijih horova u tadašnjoj zemlji. Bio je to amaterski hor, u to vreme sastavljen od velikog broja uglednih ljudi. Prilikom svoje posete obišli su Dragačevo i dragačevsku zadrugu žena kao proizvođača veoma zanimljive domaće radinosti, karakteristične za taj period kada su njihovi proizvodi izlagani po čitavom svetu, kao i Ovčarsko-kablarsku klisuru i manastir Nikolje.
Posle dobrog dočeka, posluženja i obilaska manastira i manastirske riznice, krenuli su nazad i zahvaljivali se igumaniji na gostoprimstvu. Hvalili su rakiju kojom su bili posluženi, hvalili su pite, a monahinja se njima zahvalila što su posetili manastir i uzgred kazala: „Čula sam ja da je tamo kod vas u tom delu Dalmacije kvalitetno vino jer vam je i klima povoljna i grožđe slatko”. Oni su se malo uskomešali i onako zatečeni rekli: „Pa mi se nismo setili da ponesemo nešto od naših proizvoda“. I od tada, prilikom svake saradnje i posete Dubrovniku, morali smo da nosimo vino za manastir Nikolje, priseća se Đolović.
Scena koja mu posebno budi sećanja desila se nedugo potom, prilikom prelaska grupe skelom na drugu obalu Morave.
– U skelu koja je sa magistrale prevozila putnike do manastira Nikolje i natrag moglo je da stane samo 18 ljudi. Prilikom odlaska tog zbora Libertas, mi smo u jednom trenutku imali 70 ljudi u poseti manastiru. Najpre je prešla jedna skela sa 18 ljudi, za njom i druga, a zatim je krenula treća skela i našla se negde na sredini Morave. Ostali su bili ispred manastira. U tom trenutku, neko na skeli je zapevao. Svi do jednog horski su prihvatili tu pesmu i tada je melodija „zaplovila“ niz Moravu od manastira Nikolje. Bila je to sjajna melodija koja je „legla“ baš za to mesto gde su se nalazili a trajala je sve dok nisu svi prešli od manastira na drugu obalu Morave.
Utočište monaha sa Atosa
Prema predanjima, nekada je u Ovčarsko-kablarskoj klisuri bilo 30 manastira. Arheološka istraživanja u klisuri su bila brojna, ali do danas još nisu kompletno završena i mnoge od tih objekata treba dalje istražiti, navodi Đolović.
– Na primer, kod manastira Uspenje imamo veliku srednjovekovnu kulu koja je samo delimično istražena, a kod manastira Ilinje, kada je trebalo da se podigne objekat za mobilnu telefoniju, pronađene su još neke građevine koje govore u prilog tome da su na ovom području ranije postojali i drugi objekti, možda manastiri ili neki drugi verski objekti. Činjenica je da su Ovčarsko-kablarski manastiri nastajali u turbulentnom i teškom vremenu za srpski narod. Jedan broj njih podigli su monasi koji su, bežeći sa Atosa od Turaka, dolazili u naše krajeve. Našli su ovde mirno područje na kome su mogli da se posvete molitvi, a onda su uz saradnju i pomoć naroda podizali verske objekte. Značaj manastira Ovčarsko-kablarske klisure ogleda se i u tome što su se u većini njih nalazile prepisivačke škole i riznice koje su skrivane od Turaka kao vitalan deo srpske kulture i pismenosti, kaže Đolović.
Svaka od ovih svetinja vekovima priča svoju priču, ima neku svoju osobenost koja joj je svojstvena i svaka odoleva zubu vremena.
Manastir Nikolje najznačajniji je sa istorijskog aspekta. Njegov prvi pisani pomen datira iz 1476. godine. Nikada nije zapusteo, odnosno kako je zabeležio Vuk Karadžić 1826. godine, „nikad se u njemu vatra nije gasila“. Najveći istorijski značaj ima zbog toga što je tokom srpskih buna i ustanaka u njemu boravio knez Miloš Obrenović sa porodicom. U znak zahvalnosti manastiru u koji je posle propasti Prvog srpskog ustanka sakrio svoju porodicu, Miloš mu poklanja konak koji predstavlja tipičan primer graditeljstva iz tog perioda, kao i vodenicu koju i danas opslužuju monahinje na reci Kamenici u Prijevoru, a koja nije prestajala sa radom od 19. veka. Nikolje poseduje bogatu riznicu u kojoj je Karansko jevanđelje iz 1608. godine, jedno od najznačajnijih rukopisa srpske kulture. Nekadašnje blago iz riznice manastira, Nikoljsko jevađelje, srpski srednjovekovni rukopis na pergamentu, danas se nalazi u biblioteci u Dablinu, Irskoj. Kao i mnoga čuvana srpska blaga krenulo je sa srpskom vojskom 1915. godine prema Krfu, kada mu se gubi svaki trag. Šezdesetih godina prošlog veka pronađeno je u dablinskoj biblioteci kojoj ga je, zajedno sa ostalim predmetima iz svoje vredne zbirke, poklonio izvesni industrijalac i kolekcionar ser Čester Biti. Gradska biblioteka u Čačku dobila je elektronsku verziju rukopisa, a original je do danas ostao u dablinskoj biblioteci „Ser Čester Biti“.
Manastir Blagoveštenje je podignut 1602. godine u raškom graditeljskom stilu. Najčešće pominjan i poznat po tome što se 1947. godine u njemu zamonašio blagopočivši Patrijarh srpski Pavle koji je do skoro samog kraja svog života, svake godine, jedan deo vremena provodio u ovom manastiru. Tokom njegovog boravka u Blagoveštenje je hrlio veliki broj posetilaca sa namerom da se sa njim sretne. Manastir je poznat i po tome što se u njemu nalazi jedan od najlepših ikonostasa srpskih pravoslavnih hramova, čija rekonstrukcija i restauracija je trajala prilično dugo i koji je proveo van manastira skoro ceo vek, da bi mu bio vraćen krajem prošlog veka.
Manastir Ilinje, podignut 1939. godine na temeljima starog manastira, na uzvišenju iznad Blagoveštenja. Podignut je kao manastir i vodi se kao manastir, međutim, u njemu nikada nije živelo monaštvo. On je danas metoh manastira Blagoveštenje, a određene aktivnosti, verska služba ili litije organizuju se u tom manastiru.
Manastir Uspenje podignut je 1939. godine na razvalinama srednjovekovne kule koja se pominje u turskim zapisima iz 1536. godine. Nalazi se na uzvišenju iznad manastira Jovanje i vidljiv je sa svih strana Ovčarsko-kablarske klisure.
Manastir Jovanje se prvi put pominje u osmanskom popisu iz 1528. godine, zapusteo je 1690. godine, a obnovljen je 1849. godine. Porušen je 1954. godine zbog izgradnje hidroelektrane Međuvršje, a novo Jovanje je sagrađeno, odnosno izmešteno, iznad prvobitnog između 1956. i 1959. godine kada je i živopisano.
Manastir Svete Trojice podignut je, pretpostavlja se, krajem 16. veka. Arhitektura ovog manastira je tipičan primer raškog stila i po toj svojoj arhitekturi jedan je od najlepših manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Manastir Sretenje je izgrađen na severozapadnoj strani Ovčara oko 1528. godine. Zapusteo je 1715, a obnovljen 1818. godine. Više puta je rušen i spaljivan. Nema podataka o izgledu manastira i njegovih konaka pre obnove 1818. godine, a danas je manastirska crkva jednobrodna građevina bez kupole sa pripratom kvadratne osnove iznad koje je podignut nesrazmerno veliki zvonik.
Manastir Preobraženje se pominje 1525. godine, zapusteo je i porušen najverovatnije 1690. godine, obnovljen 1811. godine a oslikan 1816. Nakon toga je ponovo porušen 1911. godine zbog izgradnje pruge uskog koloseka. Sadašnje, novo Preobraženje, izgrađeno je 1940. godine a osveštao ga je Vladika Nikolaj Velimirović. Preobraženje je karakteristično po tome što je život monaha u tom manastiru identičan životu monaha na Svetoj Gori, tako da on nije u potpunosti prilagođen većim turističkim posetama, već je više za one koji tu dolaze kao vernici, kaže Đolović.
Manastir Vaznesenje obnovljen je na ruševinama nekadašnjeg manastira na padinama Ovčara. Predanja kažu da ga je podigao Sveti Sava uz pomoć svoga oca Stefana Nemanje. Prvi put se pominje 1525. godine. Porušen i zapusteo 1690, obnovljen 1937. godine.
Manastir Vavedenje se nalazi na ulasku u Ovčarsko-kablarsku klisuru iz pravca Čačka. Pretpostavlja se da je izgrađen u 16. veku. Porušen i zapusteo za vreme Velike seobe Srba, obnovljen je 1797. U njemu se nalaze delovi moštiju nekoliko svetaca.
Postoji dobar odnos monaštva Ovčarsko-kablarskih manastira prema posetiocima, ali važno je ne remetiti njihov red i način svakodnevnog funkcionisanja, navodi Đolović.
– Uvek su spremni da izađu u susret, ugoste, ispričaju priče o svom manastiru, o onome što je vezano za pravoslavlje i duhovnost. Ali pošto su ovo „živi“ manastiri, koji osim Ilinja imaju svoje monaštvo, posete turista moraju biti kontrolisane i organizovane tako da se ne remeti njihov svakodnevni život. Manastiri su, pre svega, verski objekti i zato je važno prilikom dolaska i boravka ispoštovati njihova pravila ponašanja kako se ne bi narušilo nešto što je vezano za njihovo vekovno postojanje, zaključuje Đolović.
U nastavku sledeće nedelje: Kulturno-istorijski i banjski potencijali Ovčarsko-kablarske klisure za razvoj turizma
