Autonomni ženski centar iz Beograda je početkom 2016. godine započeo projekat pod nazivom „Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje – uloga vaspitno obrazovnih ustanova”, koji je do sada sproveden u 15 gradova i 30 škola u Srbiji. Sanja Pavlović, aktivistkinja ovog ženskog centra, kaže da je u projektu do sada učestvovalo više od 800 učenika i da će se taj broj povećati s obzirom na to da će realizovanje ovog projekta trajati do kraja godine.
– Ovaj projekat se realizuje u periodu od početka 2016. do kraja ove godine. Ono što je zanimljivo jeste da istovremeno radimo i sa mladima i sa nastavničkim kadrom u vidu radionica i seminara. To su trodnevne radionice u okviru kojih sa mladima prvenstveno razgovaramo o temi pola i roda objašnjavajući im njihovo značenje i na taj način pokušavamo da dođemo do toga da oni sami zaključe šta je to rodno zasnovano nasilje. Takođe, na ovim radionicama otvaramo pitanja diskriminacije, stereotipa, predrasuda i fokusiramo se na temu nasilja u partnerskim odnosima kod mladih, kaže Sanja Pavlović i dodaje da je ovo projekat prevencije, ali da je situacija na terenu pokazala da je nasilje među mladima toliko prisutno da je potrebno raditi i na zaštiti žrtava.
Zašto Čačak nije deo projekta?
Projekat je sproveden u Beogradu, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Zrenjaninu, Kikindi, Pančevu, Kraljevu, Užicu, Zaječaru, Tutinu, Leskovcu, Vlasotincu, Smederevskoj Palanci, Kruševcu i Nišu.
Najvažniji kriterijum prema kojem je Autonomni ženski centar birao gradove sa kojima će sarađivati u borbi protiv nasilja jeste taj da u tim gradovima mora postojati ženska nevladina organizacija koja pruža uslugu SOS telefona i koja je članica mreže „Žene protiv nasilja”. Sanja Pavlović kaže da u Čačku, u trenutku kada su počeli sa projektom, nije postojala takva nevladina organizacija.
– Kada smo birale gradove sa kojima ćemo sarađivati vodile smo se time gde imamo najviše podrške na terenu. Bilo nam je važno da sva ta mesta već imaju ženske organizacije jer uz pomoć njih mi lakše možemo da dobijemo pristup školama. Takođe, važno nam je da te organizacije budu članice mreže „Žene protiv nasilja” i da imaju SOS telefone na koje žrtve mogu da im se obrate. Koliko znamo, u Čačku ne postoji nijedna takva organizacija. Pretpostavljam da žene koje žive u takvim sredinama u kojima nemaju takvu podršku imaju manje informacija o tome šta im se dešava, manju mogućnost da se nekome obrate i potraže pomoć i smatram da to generalno može da doprinese tome da se one osete izolovano i usamljeno, objašnjava naša sagovornica.
Partnersko nasilje među mladima prisutno u velikoj meri
Sanja Pavlović ističe da projekat stavlja fokus na prepoznavanje nasilja u partnerskim odnosima mladih, o čemu se sa njima i polemiše za vreme trodnevnih radionica, dok se sa nastavnicima razgovara o ulozi, odnosno o obavezama koje vaspitno obrazovne institucije imaju kada je reč o nasilju u porodici kojem su deca direktno ili indirektno izložena.
– Naš cilj je da deca nauče da prepoznaju osobe od poverenja kojima mogu da se obrate ukoliko imaju problem. Mi nemamo konkretne statističke podatke o tome koliko je rasprostranjeno partnersko nasilje među mlađom populacijom, ali iskustvo na terenu nam je pokazalo da je ono u velikoj meri prisutno, i da se među mladima dešava nasilje identično nasilju između odraslih osoba. Kod mladih parova uočava se ljubomora, kontrola, izolacija i psihološko nasilje koje je često obavijeno velom brige i pružanja pažnje, ali u nekom trenutku se shvati da su to samo taktike nasilnika. Što se tiče konkretno rodno zasnovanog nasilja, deca uglavnom ne znaju šta to tačno znači i ne umeju da ga prepoznaju. Devojčice prepoznaju ono što je njima bilo neprijatno i zbog čega su osetile strah, ali ne razumeju da to što su doživele jeste nasilje i da je zakonom kažnjivo. Kada smo sa njima otvarali te teme, mnogo puta smo čuli rečenicu: „Pa ja sam to preživela”.
Odgovornost za nasilje treba da snosi isključivo nasilnik
Sanja Pavlović smatra da je najveća mana našeg društva to što smo skloni da žrtvu okrivimo za ono što joj se dešava.
– Kao društvo smo skloni tome da na žrtvu prebacimo odgovornost zbog onoga što joj se dešava. Kada se dogodi nasilje nad ženskom osobom uglavnom se postavljaju pitanja šta je ona uradila pa je izazvala nasilnika, da li se provokativno obukla, da li ga je provocirala, da li je ona njega prevarila i slično. Problem je što zaboravljamo da je odgovornost za nasilje isključivo na nasilniku, naglašava naša sagovornica.
